Krstićima požar progutao sve za noć: Sa 8 dece se preselili u kuću bez kupatila, a sada ih je sreća pogledala

"Mama, hladno nam je i gladni smo", ovu rečenicu Anka Krstić iz Loka, na svu sreću više nikada neće čuti. Sa suprugom Branislavom i osmoro dece, živela je u trošnoj kući bez kupatila, jer im je pre pet godina smeštaj progutao požar. Ipak, danas su Krstići dobili novu kuću zahvaljujući divnim ljudima iz Novog Sada, koji su se mesecima neprestano trudili da im obezbede topao dom.

Kako nam kaže Marina Antonijević, jedna od žena koja je prva organizovala akciju za Krstiće, danas im je zvanično kupljena kuća, a u akciji su pored Novosađanki učestvovali i FK Vojvodina, kao i Manastir Kovilj.

- Zvanično je danas kupljena kuća, plaćena je 25.500 evra. Novosađanke su skupile veliki deo novca, dosta nam je pomogao i FK Vojvodina i Manastir Kovilj sa pola miliona dinara, dva bazara koje su Novosanđanke organizovale dosta su doprinela skupljanju novca - kaže Marina sa osmehom.

Kako dodaje, novi dom nalazi se na samo 500 metara od starog, te ni deca neće morati da menjaju školu, niti da se prilagođavaju novom komšiluku. Uz kuću su dobili i obradivu zemlju, a Anka i Branislav sada će moći da gaje kokoške i drugu živinu, što su oduvek i hteli.

- Ono što je deci bila najveća želja je da ostanu u selu zbog škole i društva. Sve želje su im ispunjene. Sledeće na listi je da se urade unutrašnji radovi, da se osveži i izgletuje. Nameštaj će se naći. Uspeli smo za dva nepuna meseca da obezbedimo porodici nov krov nad glavom. Oni su presrećni i ne mogu da poveruju da će konačno izaći iz doma u kom se krov i zidovi raspadaju i koji je pun vlage - dodaje naša sagovornica.

U dogovoru sa prethodnim vlasnikom kuće, Krstići bi trebalo da se presele početkom sledećeg meseca, a onda i da za svoju porodicu naprave jedan mali raj.

Živeli u vlazi, bez grejanja i kupatila

Podsetimo, kako smo već pisali, Krstići su sa osmoro dece živeli u potpunim neuslovima. Zidovi njihovog doma visili su "o koncu", a svi su spavali u jednoj sobi, ponekad i u jaknama. O kupatilu su mogli samo da sanjaju, a kada smo ih posetili gotovo da nije postojao kutak kuće u kom nije bilo pacova. Ova porodica bila je primorana da se preseli što pre, jer su pre 5 godina sve izgubili u požaru.

Kako su nam ispričali Anka i Branislav, u trenutku kada je izbio požar živeli su u Titelu, u prostoru koji se nekada koristio za svlačionice u blizini stadiona. Radili su i gradili porodicu. Ipak, jedne noći ceo život im se promenio. Dok je Branislav bio na poslu, Anka je začula glasan lavež psa koji ih je čuvao, a nije ni slutila da je upravo to bilo upozorenje na katastrofu koja je usledila.

- Sve je bilo od trske, izgorelo je kao papir u roku od sat vremena. Jedva smo uspeli deca i ja da izađemo napolje. Decu smo izbacivali kroz prozor. Pokušali smo da spasemo koliko možemo, ali ismo uspeli. Imali smo psa koji je počeo nekontrolisano da laje, ja sam izašla i rekla mu da se smiri, a kada sam se okrenula na drugu stranu vidim izlazi kroz prozor dim i vatra. Izletela sam na ulicu ispred kola. Žena zakočila i pitala me jesam li normalna. Ja joj objasnim šta se desilo i zamolim da mi pomogne, grede su već počele da padaju. Ona je bez razmišljanja ugasila kola, izašla sa ćerkom i počele smo da izbacujemo decu kroz prozor. Pokušale smo da izbacimo krevet da se ne širi dalje, ali tad je još više buknulo. Tad sam joj rekla samo da bežimo, da ne dođe do eksplozije. Žena je bila toliko zbunjena da je umesto vatrogasaca stalno zvala Hitnu pomoć. Sledeći dan su ustanovili da su instalacije izazvale požar - priseća semajka osmoro dece uznemireno.

Branislav kaže da nije ni slutio šta se dešava kod kuće, sve dok jedna od ćerki nije došla po njega na posao i saopštila mu da su sve izgubili. Ipak, sledećeg jutra Krstiće je dočekala još jedna noćna mora - iz Dečijeg sela saopšteno im je da će im odvesti decu ukoliko ne nađu dom za 6 sati.

- To veče smo ostali tamo, ispred kuće. Deca su bila u donjem vešu i majicama, bosi. Žena koja mi je pomogla je odvela decu kod Branislavljeve mame. Komšije su mi donele da se obučem i obujem. Ostala sam da dežuram da li će ponovo izbiti požar. Sedela sam na klupi, a onda je ponovo krenulo da gori. Ujutru su došli iz Dečijeg sela da nam uzm u decu, a ja sam im rekla "vi mi uzmite decu, a ja ću se ubiti pred vama". Dali su nam rok 6 sati da nađemo smeštaj. Nismo znali gde ćemo - priča nam Anka.

Jedno vreme, živeli su kod Branislavljevog brata. Ipak, prostor je bio vrlo mali, te su morali da nađu novo rešenje. Tada, otac je odlučio da podigne kredit i kupi prvu nekretninu na koju je naišao, samo da sačuva porodicu.

"Mama, kako da spavamo gladni?"

Iako najstariji sin Jovan (21) već radi i uspeva da zaradi poneki dinar kako bi pomogao svojoj porodici, Anku i Branislava najviše boli to što su deca već svesna neuslova u kojima žive. Nikola sa samo 12 godina već želi da zaradi novac i da pomogne mami i tati da renoviraju kuću. Anka se priseća da nije ni znala da je počeo da radi, već je jednog dana dobila poziv od razredne i saznala da njen sin nije u školi.

- Mene je jedna razredna zvala jedan dan da mi kaže da Nikole nema u školi nedelju dana. Ja je pitam kako, zna da ga budim svako jutro. Međutim, on je odlazio kod komšije, ostavljao stvari, presvuče se i ode da čuva ovce dok mi to nismo saznali. Kad sam ga pitala što to radi, on kaže "mama, hoću da pomognem da sredimo kuću". On samo gradi i radi nešto. I sad hoće da ide da čuva ovce posle škole za džeparac. Preko leta tovari bale... - priča ponosna majka.

Iako roditelji ne žele da uzmi ni jedan jedini dinar od sina, kažu da su ponosni na svog dečaka. Mnogo im znači njegova podrška, a dešavalo se i da im napuni frižider.

- Mnogo nam znači njegova pomoć, mi ne uzimamo ništa od njega, ali on sam pita da li danas imamo za hleb, ako nema kaže da će on da kupi. Jednom je otišao u prodavnicu i doneo pune dve kese hrane, stavio na sto i rekao "ajde da jedemo". Ja sam ga pitala zašto je to radio, a on mi kaže "mama, kako da spavamo gladni".

"Kada bi deca imala topao dom, bili bismo najsrećniji na svetu"

Branislav i Anka nevoljno priznaju da je bilo trenutaka kada su odlazili da spavaju gladni. Ipak, danas se trude da bar do toga više nikada ne dođe, i baš zato, rade bez slobodnog dana. Iako su vredni, sami nisu mnogli da skupe za popravku krova, ugradnju kupatila i saniranje rupa kroz koje duva ledeni vetar.

Kada smo ih posetili nisu imali velike želje. Za sebe čak, ne žele ništa. Kažu da oni mogu da spavaju i u jaknama, jedino im je bitno da deca imaju gde da se okupaju i zaspe u toplom.

Na svu sreću, Krstići su dočekali svoj srećan kraj.

(Telegraf.rs)