Zoran je najmlađi poginuli pilot u NATO bombardovanju: Ovo su mu bile poslednje reči, a deo njega još živi

"Heroju Zoranu Radosavljeviću, koji je dao svoj život da bismo mi bili slobodni", reči su ispisane na zlatnoj pločici ispod slike najmlađeg pilota koji je upragvljao MiG-om 29 tokom NATO bombardovanja SRJ. U fotelji ispod slike, sedi njegova sestra Snežana, sa bolom ali i ogromnim ponosom priseća se trenutaka koje su proveli zajedno, ali i onog koji je mislila da neće doživeti - trenutka kada je neprijateljska raketa 26. marta 1999. godine pogodila Zoranov avion. Nažalost, on nije preživeo, ali uspomena na njega, ljubav i celo svoje biće koje je dao našoj zemlji ostaju da žive i pričaju njegovu herojsku priču.

"To je najružniji trenutak u mom životu", priseća se Snežana pred kamerama našeg portala. Priča nam kako je Zoran očekivao da će poleteti u nekom trenutku. Svi su još od oktobra 1998. godine znali šta se sprema i da je bombardovanje neminovno. Ipak, Zoran i njegova porodica imali su rutinu koja bez obzira na prepreke nije narušena. Javljao im se svakoga dana, samo da kaže da je dobro. Nažalost, 26. marta Radosavljevići nisu dobili poziv, a Snežana nam kaže da je to bio prvi znak da nešto nije u redu.

"To je bio treći dan bombardovanja, mi smo znali da su njegove kolege letele, očekivali smo to i bojali smo se još od prethodnog oktobra jer je bilo izvesno da će biti bombardovanja. Sa Zoranom smo stalno bili u kontaktu, tako da i tog dana kada je on poginuo prepodne smo se poslednji put čuli. Kada se popodne nije javio, to je bio znak za uzbunu i alarm. Mislila sam javiće se, nije stigao... Već kad ni uveče nismo mogli da ga dobijemo, uplašili smo se i shvatili da se nešto desilo. Počeli smo da zovemo telefonom njegove kolege, ali svi su bežali od nas. To je nešto sa čim smo se već suočili kada je njegov kolega Ilja Arizanov bio oboren, Zoran je na moje pitanje šta kaže njegova porodica, rekao "ne znam, mi svi bežimo od njih". Nikog nije bilo da se javi. Sutradan sam uspela na kraju da saznam šta se desilo", priča nam Snežana.

Zoran je u trenutku kada je prvi i poslednji put poleteo braneći nebo svoje države imao samo 34 godine. Bio je najmlađi pilot koji je upravljao MiG-om 29. Tog dana, Slobodan Perić bio je predviđen da poleti kao stariji i iskusniji pilot. Ipak, letenje se obavljalo u takozvanim parovima - dva aviona, dva pilota. Snežanin brat je insistirao da on bude par Periću. Pogodila ga je neprijateljska raketa i njegov život je okončan na mestu koje je predstavljalo njegovu najveću ljubav - u avionu, visoko među oblacima.

"Zoran i Slobodan Perić (Buca) su uzleteli sa auto-puta jer su avioni već tad izmešteni sa Batajnice, jer je ona bila cilj. Slobodan je bio nekoliko godina stariji i predviđen da poleti sledeći, bio je vođa para. Letela su dva aviona istovremeno. Kada su dobili naredbu da treba da polete, Zoran se sam javio i rekao da će ići sa njim i smatrao je da je bolje da leti tokom dana nego noću, s obzirom na to da nije dugo leteo. Oni su tu bili navođeni, leteli su malo na jednu, pa na drugu stranu. Na kraju su dobili naredbu da lete u pravcu ka Republici Srpskoj. Buca je reagovao na to i rekao da će preći crtu. Ipak, rečeno im je letite i dalje. Njih su pogodili avioni koji su ase podigli iz Tuzle. Oboreni su obojica, s tim što je Zoranov avion pogođen je tik iza kabine, pa ga je ubio takozvani "erblast". Kasnije sam pričala sa Bucom, jer je on srećom preživeo taj pad. On mi je ispričao da su videli dva traga, a Buca je pomislio da su to neki mamci, a Zoran je shvatio da su u pitanju rakete i poslednje reči su mu bile "letim u nebo". On je poleteo uvis pokušavajući da izbegne rakete, međutim nije uspeo. Ljudi iz Republike Srpske su kasnije videli oborena oba aviona i počeli su da traže pilote i nažalost pronašli su Zoranovo telo i već nakon nekoliko sati on je prebačen preko granice na VMA. Buca se vratio tokom noći - prepričava Suzana suzdržavajući emocije koje isplivaju svaki put kada se seti ovog tragičnog dana, iako je prošlo 25 godina.

Ona nam priča da je to bio najružniji trenutak u njenom životu. Zoran je poginuo sa samo 34 godine, bio je svestrana ličnost, osoba koju je zanimalo mnogo stvari, a u sve je davao celog sebe.

"To je najružniji trenutak u mom životu. Zoran je imao samo 34 godine, bio je najmlađi pilot na tom tipu aviona, ali pored svega imao je mnoga interesovanja. On je par meseci pre toga magistrirao na Saobraćajnom fakultetu na satelitskoj navigaciji, a 1998. godine to je tek počinjalo da bude aktuelno. Bavio se jedrenjem, imao mnogo prijatelja, stizao je mnogo toga da uradi. Činjenica da je tako rano poginuo je tragedija", kaže sestra ovog heroja.

"Stalno je govorio da će da bude pilot, oni su znali da će na sebe preuzeti prvi udar"

Vreme ne leči rane, iskrena je Snežana. Nakon 25 godina od Zoranove pogibije i dalje joj ponestane reči kada pokušava da opiše kako su se ona, ali i cela porodica osećali 26. marta. Ipak, kaže da čovek nauči da živi sa svojim bolom, nauči da se smeje...

Snežana kaže da njen brat prosto nije imao drugi izbor u životu. Letenje je bila njegova prva i jedina ljubav. Nije postojao način da tog dana bude na nekom drugom mestu.

"Vreme ne leči. Vi naučite da živite sa nekim stvarima, naučite i da se smejete... I posle 25 godina mi nestane reči. Uvek boli. Nema ni veze da li je imao 30 ili 40 porodice koje na takav način izgube nekog svog uvek su jako pogođene time. Ako neka smrt ima smisla, onda verovatno takva pogibija ima smisla. Ja mislim da moj Zoran nije imao dilemu. On je bio pilot na nadzvučnim avionima, školovao se za to, generacije pre njega nisu imale prilike da to što su naučile izvedu, ali nažalost njegova generacija i malo stariji su bili u situaciji da rade to za šta su se školovali. To je bila situacija gde on nije imao izbora. Ne mogu da zamislim situaciju da je uradio nešto drugo. Kada je počelo bombardovanje on je bio u vojnoj školi stranih jezika, ali je već kada je bilo izvesno da će do bombardovanja doći, od oktobra, često dolazio na Batajnicu i tražio let da bi ostao u treningu. Nažalost nije dobio tu mogućnost, on pre nego što je poleteo 26. marta, nije uopšte leteo, ali takva je bila situacija. Zoran i njegove kolege koje sam poznavala su imali potpuno jasnu sliku da je trebalo da oni budu ti koji će na sebe preuzeti prvi udar.

Kako kaže, sada više ne može ni da se priseti kada je njen brat počeo da govori da će biti pilot. U svakom slučaju, želju je izrazio veoma rano. Ipak, Vazduhoplovna gimnazija učinila je da Zoran za kratko vreme izraste iz četrnaestogodišnjaka u zrelog i samostalnog muškarca.

Ja se ni sećam kada je to počelo, ali je bio vrlo mali kada je počeo da priča da bi voleo da bude pilot. U osnovnoj školi nije se baš trudio da uči, ja sam bila štreberka, a on je bio živ i imao razna interesovanja. Naši roditelji nisu baš bili srećni što je on želeo da bude pilot jer su smatrali da je to opasan poziv. On je kao vrlo mali otišao od kuće, imao je nepunih 14 godina kada je otišao u Mostar. Tamo se nalazila Vazduhoplovna gimnazija. Kako je tako rano otišao od kuće, brzo je postajao i samostalan. Ja sam četiri godine starija i on je meni uvek bio klinac, ali kako je dolazio kući svaki put je bio zreliji. Bio je presrećan što mu se snovi ostvaruju. Dva puta je skakao sa padobranom i to mu je bilo strašno. Tad se jedino uplašio. To mi je bilo neobično jer se nije plašio letenja. Za pilote su dosta rigorozni pregledi, bilo je teško upisati gimnaziju, pa posle i Vazduhoplovnu akademiju, a i tokom školovanja je selekcija jaka, mnogi su otpali. On je bio srećan što je uspeo, voleo je to kao i 99 posto njegovih kolega, valjda je zato i bio uspešan", priseća se Snežana.

"Neke stvari ne možete da objasnite ljudima koji nisu prošli kroz to"

Velika podrška za Snežanu i njenu majku stigla je i od strane Zoranovih kolega. Mnoge su upoznale tek nakon njegove smrti, ali su onda postali deo porodice. I dan danas, Snežana se sa pojedinima redovno čuje i viđa, a kaže da su oni najbolje razumeli kroz šta je porodica Radosavljević prošla.

"Ja sam poznavala nekolicinu njegovih kolega i dok je on bio živ. Većinu sam upoznala posle njegove pogibije. Oni su verovatno i naučili na takve stvari, nažalost su izgubili dosta kolega i takve stvari povežu ljude. Neke stvari ne možete da objasnite ljudima koji nisu prošli kroz to. Mojoj majci je značila njihova podrška. Njegove kolege su za nas deo porodice .Ima ljudi sa kojima se ja družim već treću deceniju, kao što je Milan Milinković, naravno, da ni ne spominjem ljude koji su tu od Zoranovog detinjstva", pojašnjava nam.

Zokijeva regata slavi heroja i povezuje ljude svih generacija

Ono što Snežanu posebno usrećuje je Zokijeva regata, osnovana u njegovu čast već u septembru 1999. godine. S obzirom na to da je bio strastveni jedriličar, nekoliko njegovih prijatelja odlučilo je da napravi regatu koja će nositi njegovo ime, a već 25 godina živi i okuplja veliki broj ljubitelja vode.

"Zoran je bio jedriličar, imao je velike planove za razvoj jedrenja u Srbiji. Kada je on poginuo njegovi prijatelji iz kluba "Polaris", koji je on osnovao i kluba "La Mar" gde je učio jedrenje, su se dogovorili i već prve godine napravili regatu koja nosi Zoranovo ime. Ta regata je 11 godina održavana u Crnoj Gori, posle toga smo je prebacili ovde. Ja mislim da je to divan način da se setimo Zorana i pamtimo šta je uradio za ovu zemlju, a opet da okupimo i decu, jer na toj regati jedre sve kategorije i svi uzrasti. Najmlađi takmičar za 25 godina je imao 5,5 godina. Zamislite kada dete od 5,5 godina samostalno uđe u čamac i jedri. Svih tih 25 godina Vojska Srbije je suorganizator. Zvanično regatu organizuje Udruženje Zoran Radosavljević koje je član Jedrličarskog saveza Srbije. Ipak, vojska nam pomaže pružanjem logistike, daju nam brod, spasioce, poslednjih godina imamo i ekipu Hitne pomoći, imamo medijsku podršku... Ono što me najviše raduje je što često imamo ekipu takmičara koji su Zoranove kolege. Ona se tradicionalno održava poslednjeg vikenda maja. Slavi Zoranovo ime, a nadam se da je i doprinos razvoju sporta i edukaciji omladine kod nas", govori Snežana sa osmehom priznajući da joj ova tema mnogo lakše pada od prisećanja na 26. mart.

Kolika je čast biti sestra heroja?

Na pitanje kolika je čast biti sestra Zorana Radosavljevića, Snežana se osmehuje i u prvi mah kaže da na to pitanje ne može da da odgovor. Ipak, onda nam priča da je ona odrasla uz priču da će Zoran biti pilot, te nikada tu profesiju nije smatrala drugačijom od neke druge, dok su se ljudi u njihovoj okolini iznova i iznova oduševljavali.

"Jako radujem što sam imala prilike da odrastam s njim i istovremeno sam beskrajno tužna svih ovih godina što nije duže bio s nama", zaključuje Snežana priču o svom bratu, ponovo suznih očiju, ali punih ponosa i sreće što je imala priliku da s njim deli dom i odrastanje.

(Telegraf.rs)