Jovan se vratio na ognjište, pa zaplakao, setio se majke! Obnovio kuću, napravio čudo, ponovo se čuje smeh

"Rođen sam u ovoj kući i ovde smo proživeli najlepši deo života mama, tata, baka, tetka i ja. Bio sam dužan da se vratim da bi sačuvao ovo imanje zbog moje dve ćerke koje će sutra nastaviti tu gde ja stanem". Ovako Jovan Stefanović (65) iz sela Pavlovci počinje priču za Telegraf.rs u kojoj emotivno opisuje prelomni trenutak u svom životu - trenutak kada je njegova majka Saveta umrla i kada je odlučio da napusti život u gradu i vrati se na ognjište, da kuća koja je blago njegovih uspomena, ne bi propala.

Malo vojvođansko selo kod Rume, selo Pavlovci, u subotu je bilo centar sveta, bar kada je u pitanju Jovanov svet, jer upravo ovo imanje, ovaj salaš njemu predstavlja baš to - ceo svet koji je sa svojih deset prstiju sam stvorio od stare kuće u kojoj je kao mali živeo. Raširenih ruku dočekao nas je na samom ulazu, a prizor koji smo videli nas je oduševio - zelena trava, klupice napravljene od sena, miris paprikaša koji se kuva u dvorištu, miris domaće štrudle sa makom i nasmejani Jovan sa svojim prijateljima.

- Bilo mi je jako teško da vidim kako kuća propada i onda sam odlučio da moram da se vratim, da ponovo udahnem život ovoj kući. Uradio sam to na jedan najbolji mogući način s obzirom na to da ovde sada dolaze ljudi. Ovde se srećemo, ovde pričamo, ovde je jedan prostor koji ima dušu, a ja punog srca primam sve goste koji dođu - počinje Jovan priču za Telegraf.rs prisećajući se kako je došao do ove životne prekretnice.

Napravio "Bratin salaš", pravu zelenu oazu

Jovan je odlučio da u 55. godini promeni svoj život iz korena, pa se tako iz Novog Sada preselio  na selo, vratio se korenima - Pavlovcima, ga je čekala napuštena kuća nakon smrti majke za koju je bio jako vezan. Kao sin jedinac nije mogao da se pomiri sa tim da kuća polako propada, sve je bilo zaraslo, korova je bilo svuda, osušena stabla...znao je da ga čeka mnogo posla.

- Ovde je prvo trebalo raskrčiti sve. Shvatio sam da selo daleko više pruža od grada i procenio sam da imam ovde dobru podlogu da napravim nešto po čemu ću biti upamćen kod moje porodice. Počeo sam da štedim i da svaki dinar ulažem u ovaj prostor, sada sam srećan što sam ovo priveo kraju. Nisam još završio, niti ću završiti, jer kada ste na selu, vi stalno imate posla, zato sam dao sebi jedan zadatak, a to je da svaki dan ponešto uradim - priča Jovan koji savetuje sve koji mogu da slede njegov primer, da se vrate kućama u kojim su rođeni i da održavaju imanje kako bi svojim porodicama pružili bolji ambijent u kojim će svi biti srećni.

- Teško je kada dođete iz grada na selo. Sada kažem da je to zapravo bila teška odluka, jer sam do tada radio jedan od najlepših poslova, bio sam sportski reporter, ali nisam pogrešio što sam došao ovde. Ako imate kuću na selu, vratite se, nemojte dozvoliti da ognjište propadne. Ja sam ovde rođen, ovde ću i umreti - dodaje on dok stoji u prostoriji koja je nekada bila pomoćna prostorija, a danas je soba sa velikim stolom koji može da okupi porodicu i prijatelje. Soba ispunjena starim porodičnim fotografijama i uspomenama, prostorija koja odiše starinskim duhom. Danas je ovo mesto "Bratin salaš", Jovanova zelena oaza.

Majci Saveti posvetio dirljive stihove

Priča o "Bratinom salašu" počela je pre pet godina, a na mestu na kojem se sada nalazi, baš u ovom dvorištu, nastala je fotografija koja je izazvala emocije u svakom ko ju je pogledao. Majka Saveta svom snagom grli sina jedinca sa suzama u očima. Umrla je u 85. godini, a Jovan je inspirisan neizmernom ljubavlju koju je gajio prema njoj, napisao pesmu "Volim te, majko", o čemu je Telegraf pisao.

- To je bio jedan zagrljaj koji ću dugo pamtiti, a zahvaljujući vama taj zagrljaj je otišao u svet. Imao sam jako puno poziva posle toga. Sada kada ostanem sam na ovom velikom prostoru, u ovoj kući, kada deca nisu tu, uvek se setim mame i tate. Čovek se tada seti svih ljudi koje je voleo, ljudi koji su ga odgajili, pazili, tada zaiskri suza u očima i kažem sebi "nastaviću ja da ste vi stali" - priča nam Jovan sa suzama u očima.

- Majke više nema, ali dobro, ona to sve gleda - dodaje on.

Prvom kotlićijadom otvoren "Bratin salaš"

U subotu je pozvao sve prijatelje koji su mu podrška na ovom putu dugom pet godina. I mi smo bili tamo da snimimo ovaj trenutak koji je Jovanu posebno važan. Kuvali su svinjski paprikaš, jeli, pili, veselili se, slavili život, a Jovan nije krio koliko je srećan.

- Ovo je za mene jedno finale mog rada. Tu su svi moji prijatelji, majstori koji su radili na ovome. Došli su ljudi da se opuste i meni je puno srce. Ovo je prva kotlićijada na Bratinom salašu, više jedno druženje, razmena priče, mnogo dobrih ljudi, e to je za mene jedno veliko zadovoljstvo - poručuje Jovica ponosan na sve koji su učestvovali u ovoj priči.

- Moja pobeda je to što su ovih dana moja starija ćerka Olivera i zet Dragan rešili da ovde sebi urede apartman, što hoće da dođu ovde i da imaju tu prebivalište. To je za mene najveća pobeda, jer ovo i jeste njihovo. Ovo je Oliverino, ovo je i Katarinino, to su moje dve ćerke srećan što sam im omogućio da i one nastave tu gde ja jednog dana stanem - zaključuje Jovan koji poziva sve koju budu u prolazu, da svrate, a mi vam potvrđujemo - dočekaće vas pravi domaćin.

"Volim te majko"

"Volim te majko, s maramom kariranom zapovezanom...s cegerom u ruci, s opancima na nogama..

Volim to rumeno lice rosom okupano, zvezdanih očiju sjaj...

Volim te zbog onog mirisa iz štale koji ti se pod kožu podvuko, zbog onog pekmeza crnog od šljiva, žutog od kajsija, zbog one korice leba koji si mašću mazala, crvenom paprikom posipala..

Ti si se mama s prvim petlovima budila, tati na nogama nokte sekla, onu njegovu petu ispucalu puderom zaprašila, sapunom putnjicu skinula.

Još si ti mama živa,

još kuća nije prazna,

jos otvaraš vrata...dok je tebe biće nas...

deca će nedeljom baki u naručje,

deki na grob da spuste cveće, da ga pomiluju".

(Telegraf.rs)