Arhimandrit SPC Vasilije o značaju porodičnog ručka za vaspitanje dece i porodicu: Prvo se poslužuje otac

U današnje vreme, usled brzog tempa života, puno poslovnih obaveza roditelja, a školskih dece (uz to i slobodnih aktivnosti i jednih i drugih) sasvim je uobičajena pojava da svako jede i gde i kad stigne. Zato se porodica sve ređe sastaje za stolom. A videte, ma koliko po pitanju toga imali stav "pa šta", arhimandrit Srpske pravoslavne crkve Vasilije Kostić smatra da zpravo jedan običan porodični ručak može spasiti porodicu i boljim učiniti svakoga, a posebno decu.

- Danas je to često nemoguće zbog posla. Svako jede za sebe, otvori frižider, uzme šta ima – i ode. Ne slažu se sati, različita su vremena. Ali, kaže se: barem nedeljni ručak, praznični ručak – da bude zajednički, da se bude za istim stolom u isto vreme. I da svako ima svoje mesto za stolom. Otac da sedi tamo gde mu je mesto – na čelu stola. Majka da posluži, pa zatim da sedne. Majka poslužuje, deca pomažu. Pa onda najstarije dete, pa drugo po starini. Na kraju sedi onaj najmanji, najmlađi - kaže otac Vasilije.

Preporučujemo

Ono što ahimandrit smatra posebno važnim za vaspitavanje dece jeste kakav primer gledaju dok odrastaju i ko se prvi poslužuje.

- Prvo se poslužuje otac. Mi smo to imali i pre psihologije – u našoj srpskoj pravoslavnoj tradiciji. Znalo se ko je otac. On se poslužuje prvi, jer je glava kuće. Kada se deli komad mesa, njemu se daje najbolji. Jer on je najkrupniji, troši najviše snage, jer najviše radi. I onda, onaj mali sedi tamo za stolom i sve to posmatra. On je mali, za njega je sve to još igra. Ali gleda poziciju oca, odnos majke prema ocu – i šta želi? Želi da bude otac. Želi da bude tata. Želi da bude muž - kaže otac Vasilije.

Mame i tate često iz najbolje namere čine "magareće usluge" deci.

- Dete se time uči odgovornosti. Ali sada, on je tamo na poslednjem mestu. I on treba da dođe kroz život do tog mesta. Želi, hoće, trudi se, ide ka tome. A šta danas imamo? Imamo to da dete sedi na glavnom mestu – ono najmlađe. Svi drugi, pa i otac, sede po strani. Otac na kraju stola, kao siroče, kao stranac. Dete se poslužuje prvo, sve najbolje ide njemu. A tati, ako ima, daju kosti. Ako nemaju, ostane i bez toga. Dete to gleda. A dete je nevino, čisto. I ono posmatra i kaže: 'Pa ja neću da budem tata'. Očeva figura je nezamenljiva, ali majka je ta koja tu figuru oplemenjuje, upotpunjuje - objašnjava arhimandrit.

Mnogi naši mladi parovi, roditelji, navodi on, rade u inostranstvu. Otac radi tamo da bi mogao da izdržava decu. Ili je na putu, mora da vozi kamion, da ide na službeni put – udaljava se od kuće. A majka, koja ostaje kod kuće s decom, kaže: "Deci nedostaje otac". Upravo to nedostajanje, ukazuje otac Vasilije, vrlo je ozbiljna stvar.

- Nedostatak oca rađa strah. Otac je taj koji decu štiti, koji ih brani samom svojom pojavom. To je njegova uloga. A onda majka kaže: 'Znajte, vaš otac radi za vas. On vas voli. On vas čuva. On će doći.' Vidite kako odmah nastaje drugačija perspektiva i razumevanje deteta. Umesto: 'Ne želim da budem otac, ne želim da se otvaram, ne želim da se žrtvujem' – dolazi ono pravo: odgovornost, ljubav, primer - kaže arhimandrit.

Ono na šta otac Vasilije podseća kada je podizanje kvaliteta porodičnih odnosa u pitanju jeste - žrtva.

- Bez žrtve – znate, žene to dobro znaju – nema lepote. Lepota traži žrtvu. Koliko tek brak traži. Kada se poredak u porodici naruši, posledice ne pogađaju samo dom, već i društvo. Zato nije nipošto staromodno govoriti o mestu oca, majke i deteta – već je to zapravo najaktuelnija tema našeg vremena. Jer tamo gde je sve na svom mestu – tamo caruje mir. Tamo gde otac osenjuje, majka zagreva, a dete uči – rađa se blagodat. A to je temelj svake porodice, bila ona verujuća ili ne - zaključuje arhimandrit.

(Telegraf.rs/Mondo)