Đurđevdan ili Erdelezi nije rezervisan za stereotipe: Praznik koji prevazilazi granice

Romi i Romkinje vekovima dele životni prostor sa nama. Ipak, još uvek biramo prečicu – umesto da razbijemo stereotipe, mi ih podgrevamo, naročito kada je reč o praznicima kao što je Đurđevdan, ili, kako ga Romi nazivaju – Ederlezi.

Đurđevdan je, zaista, i romski praznik. I simbol proleća. I dan radosti. Ali tu počinje i završava se naše kolektivno znanje o njemu – jer se uporno održava zabluda da je to isključivo romski praznik. Nije.

Preporučujemo

Ta homogenizacija kulture Roma, često prisutna u medijskim narativima, čini da se svaka priča o Đurđevdanu svede na folklor: dren, crvene trakice, kupanje u reci. A gde su slike romskih porodica koje praznik dočekuju u gradskim stanovima, uz domaću trpezu i bez egzotizacije? Gde su pripadnici srednje klase, obrazovani i zaposleni, koji tog dana ne odlaze na uranak, ali slave – možda uz kolač, vino i dobru muziku?

Mainstream mediji, čak i kad „izađu na teren“ u urbanim romskim naseljima, često se vrate s pričom koja ne odgovara stvarnosti koju su videli. Slika kaže jedno – novinar napiše drugo.

Zamislimo sada da se ovako površno izveštava o bilo kojoj drugoj manjinskoj zajednici. S razlogom bi usledile kritike. Kada je reč o Romima, pristup je sveden na karikaturu. A Đurđevdan je mnogo više.

U hrišćanskoj tradiciji, to je dan svetog Georgija (ili Juraja) – sveca koji je, prema legendi, kopljem ubio zmaja. No, retko se zna da je Georgije, u stvarnosti, bio rimski vojnik koji se usprotivio progonu hrišćana, zbog čega je mučen i ubijen. Rođen je u Kapadokiji, a život proveo u Palestini. U pravoslavnoj crkvi ima čak dva praznika – Đurđevdan u maju i Đurđic u novembru. I da, istorija i mistika se ovde prepliću.

S druge strane, romski Ederlezi nosi duboko ukorenjenu simboliku. To je praznik radosti, nade, obnove. Običaji počinju dan ranije – 5. maja. Pripremaju se hrana, kolači, ukrasi. Poneko i danas odlazi u zoru da se okupa u reci – veruje se da to donosi zdravlje. Venci cveća plutaju niz vodu. Jagnje, kao žrtva, simbolizuje otkup grehova i zaštitu porodice.

Domovi se ukrašavaju lišćem i cvećem – đurđevkom i lipom. Igra se, peva, slavi. Muzika je srce praznika.

Za Rome, bez obzira na veroispovest, Ederlezi je praznik koji ujedinjuje. Nema razlike između hrišćana i muslimana – svi ga slave sa jednakim žarom.

Danas, međutim, sve češće govorimo o „urbanom Đurđevdanu“. Mnogo toga se promenilo. Običaji su se prilagodili načinu života u savremenom društvu, ali praznik i dalje nosi istu emociju.

Zato je važno da izađemo iz okvira stereotipa. Đurđevdan nije slika iz etnološkog muzeja. On je živa tradicija – i romska, i hrišćanska, i univerzalna. Kao što su to i sami Romi: raznoliki, savremeni, vidljivi.

Ne dozvolimo da ih vidimo samo kroz šablon. Ako zaista želimo inkluziju – krenimo od razumevanja. A to znači: slušajmo, gledajmo pažljivo, i učimo. I o Đurđevdanu – i o svemu drugom.

(Telegraf.rs/A.N.)