Omiljenog lekara ispratili u penziju: Najdirljiviji ispraćaj u Srbiji ikad

U Novom Pazaru, gradu koji često diše punim plućima između brige i nade, ponekad i velike priče prođu tiho. Odlazak doktora Avdula Adija Škrijelja u penziju nije bio vest dana, nije završio na naslovnicama. A trebalo je. Jer, nije otišao samo jedan ginekolog, već simbol profesionalizma, ljudskosti i predanosti. 

Na Ginekološko-akušerskom odeljenju novopazarske Opšte bolnice ovih dana nije odjekivala samo signalizacija s urgentnog prijema. U zraku se osećala i tiha emocija – suze u uglu oka, stisnute ruke. Kolege, medicinske sestre i babice, ispratile su uz tortu i zagrljaje čoveka koji je skoro celi svoj radni vek – od 1986. godine, proveo upravo tu. Čovek koji je mogao birati karijeru u Nemačkoj, ali je iz uverenja izabrao Novi Pazar.

Preporučujemo

Dok su se poslednji komadi torte stavljali na tanjire, a šapat zagrljaja i nežnih reči ispunjavao hodnike odela, bilo je jasno da oproštaj od doktora Adija Škrijelja nije samo formalnost. Tog jutra, uz kolače i prigodno posluženje, nijedna priča nije ostala neispričana, nijedan osmeh neuzvraćen, nijedna suza neisplakana.

Foto: printskrin/youtube.com/@rtvnprs

Više od 37 godina, od kada je 1986. prvi put kročio na odeljenje, doktor Škrijelj nije samo primao porode. Bio je "otac beba", mentor mladim kolegama, stub bez kojeg bi bolnica delovala nepotpuno. Više od 20.000 puta pomogao je da svetom odjekne prvi plač novorođene nade, i svaki put pokazao ono najvažnije – da je pre svega bio dobar čovek.

"Umesto da počnem raditi u Hajdelbergu, sudbina me dovela u Novi Pazar i nisam se pokajao. Čini mi se da sam juče počeo da radim", kazao je doktor Škrijelj, kao da u njegovom unutrašnjem satu vreme zaista drugačije teče.

Sve te godine – dežurstva, hitne intervencije, suze i radosti – prošle su kao tren. Ali ostavile su dubok trag. U svakom kutku odeljenja ostaće uspomena na njegovu smirenost kad je bila potrebna odlučnost, na razumevanje kad je bio potreban savet, i na toplu reč kad je trebalo oterati strah i od belog bolničkog zida.

Njegove kolege – ginekolozi, medicinske sestre, babice – ne kriju koliko je njegov odlazak težak. Biranim, gotovo poetskim rečima govorili su o čoveku koji je postavio standarde ne samo u stručnosti, već i u ljudskosti. Neki su se prisetili njegovih saveta iznad operacione sale, drugi večitih šala u pauzama između poroda.

Gotovo 95 odsto zaposlenih na odeljenju potpisalo je peticiju da "Adi ostane bar još koju godinu". Peticija je već upućena menadžmentu bolnice i Ministarstvu zdravlja – kao kolektivni glas zahvalnosti i iskrena želja da dom zdravlja ne ostane bez ovakvog lekara.

U vremenu kada se medicina sve više meri kroz tehnologiju i protokole, doktor Škrijelj nas je podsetio na ono što je zaista važno – odnos čoveka prema čoveku. Njegov poziv nikada nije bio samo posao, već životni put prepun davanja, razumevanja i neugasle ljubavi prema svakom novom početku.

I dok se odeljenje polako vraća svakodnevici, bez strogog koraka koji je vodio zbivanja, u vazduhu ostaje neizbrisiv miris torte i toplina poslednjeg zagrljaja. A tamo gde su koraci doktora Adija Škrijelja nekad odlučno odzvanjali, danas se tiho postavlja pitanje: kako napustiti mesto koje si decenijama činio boljim?

Odgovor je u svakom osmehu koji je darovao, u svakom životu koji je donio na svet, u svakoj tihoj riječi utjehe koju je podijelio. I, možda najvažnije, u svim peticijama i apelima koji govore – pravi ljekar nikada ne odlazi u zaborav.

(Telegraf.rs/Sandžakdanas)