Aleksandar spasao vučicu Miu, ona mu to nikad nije zaboravila: Danas mu je najverniji drug, umiljata kao maca

Kažu ljudi "vuk dlaku menja ali ćud nikako". A šta ako vam kažemo da je jedan mladi čovek uspeo da omekša ćud jedne vučice i praktično je pretvori u svog ljubimca? Verovali ili ne, da pripitomi ovu zverkicu pošlo je za rukom Aleksandru Paljiću iz sela Sevce, blizu Štrpca, na Kosovu i Metohiji. Tragom ove neobične informacije, kontaktirali smo Aleksandra koji nam je otkrio kako je došlo do ovog čudesnog prijateljstva.

- Vučicu smo otac i ja pronašli slučajno kad smo krenuli da beremo pečurke. Bilo je to u junu 2023. godine. Pretraživali smo teren i spazili da se nešto pomera. Prišli smo da vidimo šta je i ugledali smo slabo uhranjeno mladunče, te smo rešili da joj pomognemo i poneli je kući - priseća se ovaj dvadesetčetvorogodišnjak trenutka kad mu je u život ušetala Mia.

Preporučujemo

Iako je u svesti većine nas vuk sinonim za opasnu životinju sa kojom se nije pametno zbližavati, njegova nova "drugarica" nije bila nimalo agresvina.

- Prišao sam i uzeo je. Nije bilo straha jer je ona bila nemoćna i u tako lošem stanju, gotovo pred uginuće - priča Paljić.

U tom trenutku, vučica je, kaže, u poređenju sa psima koje je držao, imala oko mesec i po ili dva. Dakle - beba.

U tim predelima, na oko 1.000 nadmorske visine, ukazuje naš sagovornik, ima dosta vukova, ali uglavnom sede dalje od sela u planini,

- Mesto gde smo je pronašli nije baš tipično gde bi se vukovi kotili a nije ni izgledalo kao da se tu okotila. Naprosto je odnekud došla i bila prilično blizu sela - navodi Aleksandar.

Pripitomljavanje Mie, ističe on, išlo je lagano jer je vučica od samog starta bila mirna i dosta slabašna.

- Mislili smo da kada dobije malo snage da će biti agresivnija, ali nismo bili u pravu. Naprotiv, kako je odrastala, bila je sve mirnija i sve više je počela da voli ljude - ističe naš sagovornik.

Kaže da tu nema nikakvog posebnog tretmana, već se otac i on o Mii brinu tako što je hrane i redovno šetaju. To je bilo,smatra,sasvim dovoljno da postane pitoma i prihvati ljude.

Sve ovo očito demantuje poslovicu sa početka priče - o dlaci i ćudi.

- Pa da, to je narodna poslovica, ali, vidite, u ovom slučaju je suprotno. Vučicu imam skoro 2 godine voli da se igra da se mazi i da se šeta. Nijednom nisam primetio da je bila agresivna. Desi se samo nekad da je malo zbunjena dok neku situaciji ne razume. Treba joj prosto vremena da se opusti - ukazuje Paljić.

Mia je jedna druželjubiva vučica koja obožava da se igra sa ljudima koji često dolaze sa malom decom.

- Verujte, sa svima hoće da se igra. Sa životinjama je, međutim, malo drugacije. Hoće ona da se igra sa psima ali neki od njih ne žele sa njom. To su uglavnom čobanski ili lovački primerci.Oni beže od nje jer znaju šta he vuk. Oni dugi, koji toga nisu svesni, igraju se sa njom normalno kao da je pas. Prema drugin domacim životinjama Mia se ponaša se poput psa i nema nagon da ubija niti da pojuri za kokoškom, kozom, ovcom, konjem, kravom. Samo ih vidi i prođe - objašnjava momak iz Sevca "strašnu ćud" svog ljubimca.

Iako je Mia vremenom zaista prirasla za srce i Aleksandru i njegovo porodici i ljudima koji dolaze da je vide, naš sagovornik je realan i ovaj ljubimac ipak nije postao kućni.

- Držim je u boksu, ne puštam je u kuću, ne volim to. Puštam je u prirodu da šeta i onda vraćam u boks - priča on o Mii.

Kad smo već kod imena, upitasmo ga otkud baš ono. Kaže je prosto u trenucima kad je trebalo da joj nadene neko ime, bio vrlo uzbuđen i MIa mu se učinilo najlepšim.

Počesmo ovu posve neobičnu priču poslovicom, pa hajde da je tako i završimo. Da parafraziramo onu "Čovek je čoveku vuk" - "Vuk je čoveku - čovek". Jer osobine koje Mia pokazuje premas Aleksandru i ljudima koji joj prilaze sa radošću i nežnošću, prosto su neverovatne za jednu zverku kakva je vuk, odnosno za životinju. Ta mila vučica je eto uspela svojom nežnom prirodom da uđe pod kožu Paljićima. To je dokaz da su u životu čuda moguća kad je prisutna ljubva, pažnja, posvećenost.

(Telegraf.rs)