Sveti Jovan Ruski postao rob, samo da se ne odrekne Hrista: Gospodaru je na putu u Meku čudom je poslao ručak

I danas je crveno slovo - Duhovski ponedeljak. Dok slavimo Silazak Svetog Duha na apostole, veliki praznik koji je tri dana upisan u crkveni kalendar crvenim slovom i koji označava trenutak kada je rođena hrišćanska crkva, kalendar SPC obeležava još dva svetitelja.

Jedan je Sveti sveštenomulenik Terapont, a drugi Sveti Jovan Ruski.

Preporučujemo

Ovom prilikom prenosimo zanimljivu priču o predanom hrišćaninu i čudotvorcu Svetom Jovanu Ruskom koja se po verovanju vezuje i za neka čuda.

Prepodobni i bogonosni otac naš Jovan, novi ispovednik i beskrvni mučenik Hristov, beše rodom iz jednog sela u Malorusiji od blagočestivih pravoslavnih roditelja. Oni dete odgajiše u nauci Gospodnjoj, a dete beše bistro i staraše se da živi po volji Božjoj, Kada Jovan poodraste bi uzet u vojnike za vreme Petra Velikog (1682-1725 g.) i prilikom borbi sa Turcima on bi zarobljen od Tatara. Sa njim zajedno bi tada zarobljen i sveti prepodobnomučenik Pahomije, koji se slavi 21. maja. Uhvativši blaženog junošu Jovana Tatari ga prodadoše jednom otomanskom (turskom) starešini, koji ga dovede u svoj kraj u Maloj Aziji, u mesto zvano Prokopion blizu Kesarije.

Ovaj turski starešina imao je i drugih zarobljenika hrišćana i neke od njih je uspeo bio da preobrati u veru muslimansku. To isto on pokuša i sa prepodobnim Jovanom, te mu čas obećavaše velike darove i položaj čas mu opet prećaše i bijaše ga svuda po telu. Blaženi ispovednik Hristov ni malo ne podlegnu tim iskušenjima i mukama, nego se uvek držaše čvrsto Gospoda svoga Koji za sve nas postrada. A svome gospodaru govoraše da će ga u svemu drugom slušati kao sluga osim u tome da promeni svoju hrišćansku veru. Pre će i umreti ako treba, nego što će se Hrista odreći. Videći njegovu čvrstinu u veri i razboritost u razgovoru Turčin se smilova i prestade ga mučiti, nego mu dade da živi u njegovoj štali i da mu neguje dobre konje, kojima se Turčin ponosio. Kada je pak Turčin izjahivao u selo, Jovan ga je pratio kao seiz, i uopšte u svemu mu verno služio.

Svoj ropski život kod inoverca prepodobni je smireno podnosio, trpeći sve nevolje i oskudice skopčane sa takvom vrstom življenja i ropskog rada. On, međutim, dušu svoju hranjaše molitvama i povremenim tajnim noćnim pohađanjima hrama Svetog velikomučenika Georgija, koji se nalažaše u blizini. Jednoga dana, njegov gazda, koji se u međuvremenu beše veoma obogatio, krete na pokloničko putovanje u muslimanski centar Meku. Jovan ostade kod kuće i služaše gospođu njegovu. Za vreme otsustva svoga muža Turkinja priredi bogatu gozbu na koju pozva sve svoje susede i poznanike. Za ručak beše spremila omiljeno tursko jelo pilav i veoma žaljaše što njen muž, koji mnogo voli to jelo, nije u mogućnosti da ga sad ima i da ga jede. Tada blaženi Jovan zamoli od gazdarice da mu da jedan pun tanjir pilava i on će ga poslati svome gospodaru. Turci se na to nasmejaše, ali na navaljivanje Jovanovo njemu bi dat tanjir pilava. Blaženi se tada povuče u samoću svoje štale i pomolivši se najusrdnije Bogu na tajanstveni način posla onaj tanjir pilava svome gazdi u Meku. Vrativši se iz Meke gazda sa zaprepašćenjem ispriča kako je tog i tog dana (tačno u onaj dan u koji je prepodobni satvorivši molitvu poslao jelo) na svom stolu iznenada našao pun tanjir pilava, a tanjir je bio iz njegove kuće sa njegovom oznakom. Ovo divno čudo zadivi sve prisutne, a gospodar Jovanov reši se da Jovana oslobodi i premesti ga u jednu čistu i uređenu sobu. Prepodobni to sa smirenjem odbi i ostade na svom ranijem mestu u štali, produžujući tamo svoj smireni i bogougodni život samo jedinome Bogu poznat.

Poživevši tako još neko vreme on se iako još mlad razbole, i predosećajući svoj bliski kraj, poruči jednom poznatom svešteniku da mu donese Svete Darove Hristove da se pričesti. Bojeći se opasnosti sveštenik se doseti pa Svete Darove stavi u jednu jabuku i tako ih posla blaženom. Pričestivši se tako svetim Telom i Krvlju Hristovom, sveti ispovednik i dobrovoljni mučenik predade mirno svoj duh Gospodu radi Koga je sve tegobe podnosio, 27. maja 1730. godine. Čuvši za smrt svoga sluge turski velikaš dozvoli hrišćanima da ga uzmu i sahrane u svoje groblje, što i bi tako.

Tri i po godine posle upokojenja javi se sveti Jovan jednom starom svešteniku u selu i potsticaše ga da izvrši prenos njegovih česnih moštiju. Kada starac tome ne poverova poče se javljati nebeski stub svetlosti na grobu svetiteljevom, a kada najzad otkopaše njegov grob svi ugledaše da je Gospod zaista proslavio netruležnošću i blagouhanim mirisanjem celokupno telo njegovo. Zato ga preneše u hram Sv. velikomučenika Georgija u Prokopionu, gde se odmah počeše skupljati mnogi hrišćani i dobijati od svetoga različita isceljenja. Godine 1832. Turska janičarska vojska pokušala je da spali telo svetoga ispovednika, ali se svetitelj na njihove oči digao kao živ i sve ih rasterao. Mnoga druga spasonosna čuda dogodiše se nad moštima svetoga Jovana u starom Prokopionu u M. Aziji. Posle maloazijske propasti Grka (1922-3 g.), bežeći iz Turske u Grčku, hrišćani prenesoše njegovo sveto telo na ostrvo Eviju, u mesto nazvano Neon Prokopion, gde i danas počiva svetitelj u svom velelepnom hramu, tvoreći mnoga i divna čuda, o čemu se opširno govori i piše u današnjoj Grčkoj.

(Telegraf.rs / crkvenikalendar.com)