Domaćin iz Krnje Jele: Vukovi mi jedu ovce, a niko ne dolazi da pomogne

U krševitoj lepoti Gornjeg Peštera, na visoravni gde se nekada čuo dečiji smeh, topot stoke i pesma sa moba, danas odzvanja tišina. Krnja Jela, nekada živopisno selo, sada broji svega pet-šest stanovnika. Jedan od njih je Hazbija Turković – domaćin starog kova, jedini koji još gaji stoku u ovom kraju.

"Sve je otišlo. Za Nemačku, za Austriju, za Belgiju… Skoro selo prazno“, govori Hazbija. Njegov stariji sin je sa porodicom u inostranstvu, a mlađi ostao da „tera sa stokom“. Ali ni on, priznaje otac, ne zna koliko još može da izdrži.

Preporučujemo

Selo ima pašnjake – ali nema ljudi. Ima volje – ali nema puta.

"Asfalta nema. Svako selo je dobilo tunel, samo naše ništa. Svake godine kad treba glasati, mi ne glasamo“, kaže Turković. On ne traži luksuz, već osnovne uslove za život. „Deca idu sama do škole, nema prevoza, ni šodera na putu. Ništa", prenosi Sandžak Danas.

Krnja Jela je selo koje bukvalno propada. A ono što preostane – raznose vukovi i čopori pasa.

"Dva puta su me napali prošle godine. Jednom u proleće, drugi put u jesen. Ja sam jedini koji još drži stoku, ovce, jagnjad, dve krave… I niko ne dođe da pomogne, da ih pohvata“, priča Hazbija, pokazujući pravac prema šumi iz koje često dolazi opasnost.

Biti pastir znači boriti se za svaki dan

"Čuvati ovce je najteži posao. Sam si, nema ko da pomogne. Moraš ih hraniti, voditi, vakcinisati, sve obavljati sam. I kad prodaš jagnjad, redovno ti ne plate. Ko voli veresiju? Niko“, kaže Turković.

I pored svega, domaćin ne gubi dostojanstvo. I dalje veruje da bi se neko vratio u selo – samo da se napravi put.

"Kad bi samo asfalt došao, neko bi se vratio. Ovde ima vode, ima pašnjaka, ima prostora za stoku. Ali nema pomoći. Opštinari nas ne čuju".

Seća se Hazbija kako su nekada pastiri i pastirke čuvali desetine buljuka ovaca. „Devojke, momci, smeh, pesma… Čuvalo se, igralo, pričalo. A danas? Sam si. Celi dan u tišini, bez koga da popričaš.“

Ovaj kraj je, poput mnogih sličnih, na granici izumiranja. Ali Hazbija, iako umoran i bolestan, i dalje čuva ovce, i dalje se nada – da će neko iz opštine doći, čuti i pomoći. Ne traži mnogo. Samo put. Samo priliku da selo ne umre.

Pogledajte prilog RTV Novi Pazar iz maja ove godine:

(Telegraf.rs / RTV Novi Pazar)