Ovo se stavlja protiv uroka i za sreću: Domaćica Biljana čuva srpske običaje, ima savet i za Vidovdan

U jednom od najudaljenijih sela čačanskog kraja, u Brezovici, Biljana Bojović domaćica, pletilja i čuvarka tradicije nežno i odlučno čuva duh prošlosti, starinske običaje i sve ono što su naši preci ostavili kao blago u amanet.

- Običaji su nit koja nas povezuje sa precima. Oni nisu samo prošlost, već i način da u budućnosti ostanemo svoji i možda nešto od toga primenimo, iako zvuči starinski, može biti svima na korist - kaže Biljana za RINU.

Preporučujemo

Pamti mnogo toga što, kako kaže, vredi otrgnuti od zaborava.

- Nekada su mladoženjama protiv uroka davane razne trave, a devojkama beli luk. Tisovo drvo se stavljalo u kesicu za uroke i sreću, najčešće ga je nosila mlada, ali se davalo i muškarcima koji su išli u rat. Ipak, oduvek se više štitio lepši pol, mlade su posipane šećerom - objašnjava ona.

Biljana je nasleđe svoje majke primila i kroz ćilime stare 90 godina.

- Ćilimi se ne peru. Iznesu se na sunce, na Vidovdan i zbog moljaca i zbog običaja. Za svadbe se svekrvi pripremalo: marama, bluza, suknja, podsuknja… A svekru i deveru obavezno čarape i maramica. Mlada je donosila i češljaru vezeni zidni držač za češalj, koji se kačio kraj ogledala. I torbu za krpe, jer nekada nije bilo rukavica za pleh, krpe su se vadile iz tih torbi što su stajale kraj šporeta - priseća se Biljana.

Svako selo ima svoje. Svaka kuća svoju verziju. I svaki običaj svoju tišinu koju vredi prekinuti pričom.

- Za Ivanjdan se bere lekovito bilje. Mi u kući čuvamo kantarion za ulje, prave se venčići od ivanjskog cveća. Za Petrovdan se pletu venčići od Petrovca koje devojke nose u kosi. Na Vidovdan se garderoba i pare iznose napolje, da se ne ubuđaju i da se umnože. Nije bilo banaka, pare su bile u slamarici, pa je važilo ono: da ih sunce vidi - zaključuje ona.

Običaji nisu samo tradicija, oni su tiha veza između onih koji su žoveli pre nas i nas samih. Biljanina priča nas podseća da nisu sve vrednosti u brzini i novom. Neke su u krpi kraj šporeta, u češlju na vezu, kao i u šećeru na ramenu mlade.

Upravo u tim nežnim gestovima, u tišini zaboravljenih češljara ogleda se ono što treba sačuvati: običaji, tradicija, dostojanstvo žene, toplinu doma i sećanje koje ne bledi, vredno je pomena i „otrgnuti” od zaborava.

(Telegraf.rs)