Šehida s Peštera još nosi vodu na leđima: "Žene im vole grad, sinovi selo, ali se ne može kad familija neće"

U selu Doliće kod Sjenice, na vrhu Pešterske visoravni, živi Šehida Turković, žena koja i danas, u poznim godinama, ne odustaje od svojih ovaca, tradicije i života u prirodi, iako joj svakodnevicu otežavaju loši putevi, nestanak vode i struje.

Živi tamo gde su zime duge, a leta sušna, u kući koja pamti bolje dane. Iako već starica, Šehida ne traži sažaljenje, već priča svoju priču - život dostojan svakog poštovanja.

Preporučujemo

- Nekad je ovde bilo 28 kuća, sad ih je ostalo tek 15. Nema više ni vode, ni struje kako treba. Zamrzivači crkavaju, stoka se poji vodom koju nekad moram nositi s dna sela - kaže Šehida i pokazuje ispucale ruke.

Vode, priča, letos nije bilo puna tri meseca.

- Morila sam se da mi neko donese kaplju vode za mene i stoku. Zbog toga sam i prodala deo ovaca. Ne možeš da ih držiš ako nemaš vode - govori dok pokazuje na preostalih 30-ak ovaca koje danas čuva.

Iako bez osnovnih uslova, ljubav prema selu i prirodi je jača.

- Lepšeg mesta od Peštera nema. Ovde ima stoke, ima pogleda, ima duše. Samo da imamo put, vodu, struju - svi bi se vratili. Ovako, deca odoše, žene im tamo, familije tamo, pa se više ni ne vraćaju - dodaje s tugom.

Šehida je majka dva sina koji su, poput mnogih iz Peštera, otišli trbuhom za kruhom. Kaže da dolaze, ali retko.

- Njihove žene vole grad, a oni vole selo, ali se ne može kad familija neće - priča.

Nekada je, kaže, život bio i teži, ali zdraviji. Vodu su nosili sa izvora, sve na leđima.

- Po bunarima, po sat vremena hoda. Ali bilo je života, bilo je druženja. Kod mene uveče posedak kao svadba, sve puna kuća - govori.

Šehida pamti i vreme kada je sama plela, prela, tkala.

- Išla na prela po dvadeset nas, tri sata pevamo, radimo, jedna drugoj pomažemo. To se više ne vraća - s setom kaže.

Danas joj kičma ne dozvoljava mnogo, ali se i dalje kreće, pomalo. I dalje zaliva ovce, obilazi tor.

- Meni sinovi viču da stanem, ali ja sam tako navikla - da radim i da se borim - govori hrabra žena.

I zaista, Šehida je simbol tog golog, oštrog Peštera. Žena koja nije tražila mnogo, a dala je sve - decu, trud, ruke, zdravlje svom selu i zemlji. I dok gleda preko visoravni, ona zna da, iako je ostala bez vode, bez dece u blizini, bez komfora - nije ostala bez duše.

(Telegraf.rs/Sandžakdanas)