Dečak bez majke iz Titela ganuo Srbiju do suza: Kopao po deponiji da bi preživeo, sada mu se ostvaruju snovi

"Sve se može kad se Srbi slože" – stara izreka koja ponekad zvuči kao fraza, ali u pričama poput ove dobija svoje najdublje značenje. Jer upravo ta snaga zajedništva pokrenula je lavinu dobrote kada su suze jednog dečaka dotakle srca hiljada.

Mali Dule Ljubović iz Titela, dete koje život nije mazio, već mu je od malih nogu stavljao na leđa teret pretežak i za odrasle, postao je simbol nade. Simbol borbe. I simbol toga da čudo može da se desi kada se ljudi ujedine.

Preporučujemo

Dule svakoga dana, posle škole, nije išao kući da uči, da se igra ili da se odmori. On je odlazio na deponiju. Bos, blatnjav, sa ranama na rukama, prekopavao je đubre tražeći parče gvožđa ili drveta – ne zbog igre, već da bi prehranio sestru Anđelu i baku.

Snimak koji je humanitarac Marko Nikolić iz Vranja podelio na Instagramu rasplakao je Srbiju. Video u kojem se vidi mališan s ranjenim dlanovima i pogledom odraslog čoveka kojem je detinjstvo ukradeno.

I onda se dogodilo – ono najlepše. Probudio se Balkan. Javio se narod, a radosne vesti je upravo javio humanitarac Marko.

Marko je prvo odveo Duleta u šoping. Kupio mu je bicikl, telefon da se javi baki, garderobu za njega i seku, ranac za školu i hranu. Prvi put posle dugo vremena, ovaj dečak je imao osmeh kakav zaslužuje svako dete. Ali tu nije kraj.

Dule, Anđela i njihova baka dobiće novi plac i kuću!

"Balkane moj, uspeli smo još jednom! Zajedno možemo! Kao i uvek munjevitom brzinom! Hvala Balkane moj! Balkan nebeski narod", napisao je Marko.

Podsećamo, priča o Duletu je digla celu Srbiju na noge.

On je dete koje ne zna kako izgleda zagrljaj majke. Ostavila ga je na autobuskoj stanici kada je imao samo pet godina. Oca nikada nije upoznao. A baka… Baka je sve. I majka i otac i čuvar nade.

Njihov dom nema ni struju, ni krevet. Kupatilo je u dvorištu, zima je u kostima, ali vera – vera je u srcu.

"Idem u školu. Šesti sam razred. Trudim se da budem dobar đak", kazao je Dule, hrabro, kao da iza njega nije bezdan tuge.

"Struju nemamo deset godina", dodaje baka, tiho, ali s prkosom žene koja ne odustaje.

"Sve dajem za mog unuka i unuku."

A iz Duletovih reči izlazi tuga koja peče:

"Mnogo sam plakao kad me mama ostavila… Bilo mi je teško."

Anđela, tiha kao senka, velika kao stena. Ne traži ništa za sebe, samo da njen brat zna da nije sam:

"Navikli smo na ovakav život i trudim se da moj mlađi brat pored mene ima sve", rekla je setno.

I to je ta lekcija. Da ljubav, kad je prava, kad je čista – može sve. Da je vera jača od mraka. I da, kad se ljudi slože, ni jedna rana nije toliko duboka da ne može da zaraste.

Priča o Duletu nije samo priča o siromaštvu. To je priča o ljudima. O nama. O tome koliko smo veliki kad odlučimo da budemo ljudi.

(Telegraf.rs)