Sudbina devojčice iz centra Beograda: Majka umrla držeći njenu sliku, oca joj ubili, spasila je komšinica Mara

Vazduh prolama jeziv zvuk sirene upozorenja. Beograd ponovo bombarduju. Grupa dece sakrivena je iza spomenika jednog od grobova na napuštenom groblju u blizini Bajlonijeve pijace. Sonja, koja ima samo 5 godina, sa drugarima čeka mrak da se vrati kući. Godina je 1944. a nju kući ne čeka ni majka, ni otac, niti bilo ko njen. Samo zato što je Jevrejka - dete u Hitlerovom vremenu

- Pamtim svaki trenutak. Mislim da sam sazrela pre vreme. Mislim da sam sazrela od prvih bombi. Bila sam dete, ne bi trebalo, ali sećam se svakog trenutka svog odrastanja. To je kao prokletstvo - ispričala je za portal Telegraf.rs Sofija Sonja Demajo Lunginović.

Porodica Lunginović bila je poznata srpska porodica, koja se u 19. veku obogatila prodajom svile, soli i duvana. Ta tradicionalna porodica nije mogla da se oporavi od sramote kada je Bogoljub, omiljeni sin, uspešan, komunista, doveo u kuću jevrejku bez miraza Lenku Demajo.

Ipak, ni njihova mržnja nije uspela da ugasi ljubav Lenke i Bogoljuba – ona i danas živi u pričama njihove ćerke

- Njihova ljubav je bila vanvremenska, filmska. Barem su mi tako rekli. Bila sam željeno dete. Mnogo su me voleli i pre nego što sam se rodila. Majka Mara mi je pričala kako su mama i tata čitali Tolstoja, “Rat i mir”. Želeli su da me nazovu Sonja, ali tada to nikako ne bi bilo dobro i znali su da moraju da me nazovu Sofija. To je bilo prihvatljivo ime i tako su me i nazvali, ali kada sam se rodila, moj tata je radio kao telegrafista u PTT-u i svima je javio da se rodila njegova Sonja. Javljao je vest u Beč. U Bugarsku.Ceo svet je znao da sam se rodila - ispričala je Sofija, koja se danas na to ime i ne odaziva.

Sofija Sonja Demajo Lunginović rodila se u septembru 1939. godine, a porodica njenog oca nikada joj tu grešku nije oprostila. Ipak, težak život, manjak hrane, rat i problemi nisu kvarili sreću mladog bračnog para Lunginović. Lenka i Bogoljub mazili su i voleli svoje dete, kao da su znali da će je posle samo dve godine ostaviti da sama odrasta u svet koji jevreje mrzi kao pacove.

Bogoljuba Lunginovića obesili su u avgustu 1941. godine. Ubijen je u odmazdi dva Srbina za jednog Nemca nakon što su ga pokupili iz Banjičkog logora. Bio je mučen u onoj zloglasnoj sobi smrti Banjičkog logora, sobi broj četiri, gde su mu batinama odvalili bubrege i gde je propljuvao krv, a prema Sonjinim rečima, ne bi preživeo ni nedelju dana dana da su ga pustili kući. Njegova majka postarala se da njegov brat ne bude tu da potvrdi da je Lenka njihova snajka - ostavila je nju i malu Sonju na milost i nemilost Hitlerovoj mržnji prema jevrejima.

- Moja baka, po kojoj sam dobila ime Sofija, zaključala je mog strica u malu kuću koju su posedovali u Velikom mokrom lugu i nije ga pustila dok moju majku nisu odveli - ispričala je Sonja.

Lenka je radila sve što je mogla da zaštiti svoje dete, da malenoj voljenoj bebi da šansu da živi. Ipak, poslednja zima koju je provela sa ćerkom, Sofiji je donela strašno oboljenje. Malo dete od dve godine nije moglo da govori, bila je bleda i stalno je kašljala. Noge i ruke su joj se tresle, bila je cela pod koprivljačom i otocima, a slabost ju je bacila u krevet iz kog do 1943. nije mogla da ustane. Bolest koja je dočekala Sonju tog januara, bila je odgovor na molitve njene majke.

- Bila sam rahitična. Nisam mogla da jedem, nisam mogla da pričam, znala sam svega pet reči - “mama, tata, dete, ajde i daj”. To me je sačuvalo od Gestapovaca koji su na Bogojavljanje 1942. došli da odvedu moju majku. Jednostavno su mislili da ču umreti pre nego što nedelja istekne - prisetila se Sofija.

Iz stana u kome su živele u ulici Đure Đakovića broj 34 (danas Venizelosova) Gestapovci su odneli sve — igračke, posuđe, knjige, pa čak i priručnik za odgajanje dece, “Nega odojčadi” doktora Ružića. Kada je Lenka pitala zašto baš to, odgovor je bio hladan i jasan: “Iz jevrejske kuće”.

Sonja nije dobila poslednji poljubac ni zagrljaj. Lenka, tiha i slomljena, nije pokazala ni trunku sumnje da je rahitično dete na krevetu njena krv. Bez reči, u pratnji hladnog Gestapovca, izašla je u mračnu januarsku noć, u kojoj su je čekali logor na Sajmu i gasna komora. Taj bol, tugu i strah znala je samo ona – i ponela ih je sa sobom u grob.

- Moja majka ubijena je u gasnoj komori, i ona i baka, pokretnoj. Ali kad su ih izbacivali kao leševe napolje, izbacili su i ženu sa slikom devojčice sa rolnicom na glavi. Ja takvu sliku imam ovde, i kad god je pogledam, kažem da je mama i u zadnjem trenutku mislila o meni - ispričala je Sonja.

Lenkin poslednji pogled bio je na devojčicu koja ne govori, ne hoda, jedva diše. Ali Sonja je ipak disala. I tri godine kasnije, ležala je šćućureno iza jednog nadgrobnog spomenika, sa drugom decom koja su teško odrastala u samom centru Beograda tokom drugog svetskog rata. Čekala je da prođe još jedno bombardovanje - da preživi još jednu noć.

- Dok su bake i mame i svi oni koji su bili slobodni čekali na red za kašu, ja sam se sa decom igrala u žbunju i trnju, jer ruševina je bilo svuda oko te barake. Zasvirale su sirene i, jednostavno, svi su negde pobegli u neko sklonište, a ja sam i dalje ostala u tom žbunju gde smo se igrali žmurke i, odjedanput, ništa više nisam čula. Izašla sam napolje iz tog žbunja da vidim zašto me nisu pronašla deca i našla sam se na sred Dušanove ulice, ne shvatajući da još uvek iznad lete avioni, da se bombarduje - prisetila se.

U toj grupi dece, stisnute iza nadgrobnog spomenika, bilo ih je od trogodišnjaka do onih na ivici odraslosti – njihovo detinjstvo je stalo pod sirenom za uzbunu. Među njima su bile i sestre Vera i Natalija, koju su svi zvali Nale. Njihova majka Mara, koja je prihvatila Sonju kao svoju, bila je žena iz kraja kojoj je Lenka pomogla kada je ostala udovica i čiju je Veru učila da postane dizajner.

Majka Mara, kako Lenka zove svoju usvojiteljku, dala je sve od sebe da zaštiti ovo dete ostavljeno da umre.

- Lenka je pre nego što su je odveli, molila Maru da me uzme, ali Mara je uvek govorila kako će se Lenka “vratiti”, ali niko se nije vratio sa Sajma. Niko, pa ni moja prava majka - sa setom u očima ispričala je Sonja.

Možda zato što je Lenka pomogla njenoj Veri i naučila je zanat, možda zbog pomoći koju joj je Lenka pružila u najtežim trenucima njenog života, možda zbog gorkog žaljenja što napaćenoj ženi pred smrt nije pružila utehu i obećala da će čuvati siroče, a možda i zbog čiste ljubavi prema detetu ostavljenu na milost i nemilost okrutnom svet, Mara je donela odluku da je Sonja njeno dete - ravnopravna sa svojim usvojenim sestrama Verom i Natalijom.

I tako je Mara na sebe reuzela da dete podigne na noge, da je oporavi i ojača, da joj pruži detinjstvo puno ljubavi, a Nale koja je bila 19 godina starija od Sonje i Vera sa svojih 17 godina više, bile su joj oslonac na tom putu.

Upravo je Nale bila ona koja je Sonju sačuvala od sramnog ponašanja porodice Lunginović i okturnog ponašanja bake koje je nevino dete trebalo da voli više od života. Međutim, Lunginovići nisu mogli da vole malu Sofiju rođenu u septembru 1939. godine, istog meseca kada je Hitler napao Poljsku, a svet je izgubio razum.

Sonja je imala 4 godina, kada je majka Mara morala da ode na sahranu svog oca na Bled. Te 1944. godine, Sonju je ostavila kod njene biološke bake u Bulevaru kralja Aleksandra u blizini pijace Đeram. Zla žena nije detetu davala da jede, ili joj je davala ostatke koje niko nije hteo, nije je nijednom očešljala, ni okupala, imala je toliko vašaka “da je vadila pune šake vaški iz kose”.

- Sećam se da su mi za jedan obrok dali grožđe, ali je sve lepo bilo očerupano sa grane, ostavili su mi one naborane grozdove, gnjecave. Jednog dana, mislim da je bio peti kad sam bila kod njih, znala sam kada će Vera da prođe sa posla. Istrčala sam na ulicu i stajala na tramvajskim šinama. Čekala sam da je vidim, a kada se pojavila potrčala sam ka joj i rekla “Gladna sam Nale”. Sve što je imala ispalo joj je iz ruku. Uzela me je u naručje i sa mnom ušla kod moje bake. Suočila se sa njom - ispričala je Sonja, koja je imala sreće da se oko nje u najvažnijim trenucima nađu tri brižne žene koje su poznavale udarce koje život okrutno zadaje detetu nesposobnom da se samo odbrani.

Nale je bila besna i ljuto je Sonjinoj baki rekla sve što misli o njoj.

- “Zar vas nije sramota da ne hranite dete? Da ova petogodišnja devojčica, vaša krv, pored žive bake bude gladna? Pa čija je?”, tako joj je rekla, a onda me je izvela iz te kuće i nosila me do našeg Dorćola gde me je nahranila, obećavajući mi da će sve biti u redu - prisetila se Sonja.

Od tada do 1945. godine Sonja je sa njima išla svuda, družila se sa drugom decom iz kraja. Leti se sa njima krila na groblju, a zimi su bili u bunkeru, a pretnja zbog činjenice da je Jevrejka ovoj neobičnoj porodici visila je nad glavom kao mač.

- Gazda tog bunkera u kom smo živeli jednog dana zaustavio je majku Maru i rekao joj: “Vi čuvate jevrejsko dete, ja to moram da prijavim”. Majka se jako uznemirila, jako se plašila šta će ako to zaista uradi. Otišla je kod popa, koji je bio iz zlatiborskog kraja, kao i njen pokojni muž. Sve mu je ispričala, a on je rekao: “Niko tebi Maro neće reći da ti čuvaž židovsko dete! Sramota! Ti imaš samo našu - zlatiborsku decu!” I napisao mi je krštenicu, tako sam postala srpsko dete. U tom prepisivanju pogrešio mi je i datum rođenja. U mesto 9. septembra, napisao je 9. avgust, pa sam dobila i novi rođendan - ispričala je Sonja, a u njenom govoru osetio se ponos što je baš Mara bila njena druga majka.

U životu Sofije Sonje Demajo Lunginović prožimaju se dve priče - priča o detetu rođenom u haosu rata, i ona o detetu koje je preživelo zahvaljujući ljubavi, veri i ljudskoj dobroti. Dve vere, dva prezimena, dva imena i dva rođendana, a sve to simbolizuje ne samo njenu sudbinu, već i sudbinu mnogih koji su morali da neguju dva identiteta da bi preživeli.

(Telegraf.rs)