"Bio sam blizu kada su bombarovali i pobili decu" Svedočenja iz "Oluje", horor kakav je nemoguće zamisliti

Hrvatska oružana akcija "Oluja" avgusta 1995. dovela je do proterivanja više od 220.000 Srba iz Hrvatske, a oni koji su preživeli izbegličku kolonu nose sa sobom strašna sećanja.

Jedan od njih je Jovan Metikoš koji je do 5. avgusta 1995. sa majkom živeo u Bjelim vodama, u opštini Glina, a zatim je narednih 14 dana proveo u izbegličkoj koloni dok nije došao u Srbiju.

Preporučujemo

Pri tome, dva dana ništa nije jeo, a kako kaže, u koloni je video strašne prizore koji ga i danas progone.

- Ja sam bio tamo na ratištu i onda se to desilo, povlačenje. Bitku nismo izgubili, mi smo rat tamo izgubili. To je najstrašnije. Jednostavno nam je rečeno "povucite se ovamo", povukli smo se, "povucite se ovamo", povukli smo se i onda je gotovo. Kontrola se izgubila i linija je pukla - rekao je Jovan.

Njegova majka je krenula uveče sa drugima, a Jovan je otišao među poslednjima ujutru, na traktoru.

- Bilo je presecanja kolone, bilo je svega i svačega tu. Bio sam blizu kada su nas bombardovali, gde su onu decu pobili. Strašan prizor - seća se Jovan.

Foto: Profimedia/AFP

Kako dalje priča, imao je peh da mu se pokvari crevo na traktoru, a on je otišao peške do Prijedora da pokuša da ga popravi.

Naišao je na neku firmu i njen direktor mu je rekao da može da mu popravi to crevo, ali tek ujutru. Ujutru su radnici došli i popravili crevo, a Jovan se vratio do traktora kome su bili skinuti točkovi i mnogo drugih delova, tako da je ostao i bez traktora, a hrane već nije imao.

- I nekako sam ja to uspeo skupiti iz kolone. Ljudi su vratili te točkove i sastavili sve. Mislili su da je to neko ostavio pa da pomognu sebi. Ne osuđujem nikoga. Nisam dva dana jeo tada, jer ne možeš ni od koga uzeti. Kako da uzmem ja hranu, tada sam imao 30, 31 godinu, čoveku koji ima punu prikolicu dece - priseća se Jovan.

I tako je bilo do Banjaluke.

- Tako smo prošli Banjaluku, tamo prema Derventi, tu je već sve bilo organizovano. Šatori, dočekivali su ljudi, hrana, gorivo, bila je neka druga priča. I to ti je to - rekao je Jovan.

Konačno, 18. avgusta 1995. Jovan preko Sremske Rače ulazi u Srbiju, gde ga čekaju majka i dve sestre, koje su došle 1991. godine.

- Ja prvi put 1995. ulazim u Srbiju. Ja sam Srbiju učio na karti. Nisam u Srbiji bio. Nisam imao potrebu. I posle više nisam ni izašao - konstatovao je Jovan.

Traktorom je došao do Rume i tu ga je ostavio, jer nije znao šta bi sa njim, a zatim je 19. ili 20. avgusta stigao u Smederevsku Palanku, gde mu je bila sestra.

Printskrin: Youtube/International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (ICTY)

Traktor, koji je ostao u Rumi, je prodao i od tog novca je kupio plac na kome i danas živi.

Na pitanje da li ga još progone ta sećanja na sve ono, Jovan odgovara da mlad čovek sve preživi, ali da kada ostane sam mnogo razmišlja da li je nešto mogao drugačije da uradi.

- Imaš hiljadu ideja da si mogao drugačije odraditi, ali nisi mogao pomoći ništa, ni sebi, ni drugima. Jer drugi su određivali, ali o tim ljudima se više ne priča - istakao je Jovan.

Kako je rekao, tu je izgubio pozitivno mišljenje o ljudima koji su tada vodili Republiku Srpsku Krajinu i smatra da se sve moglo sprečiti.

- I sve je to dogovoreno. To je žalosno, ali istinito - ocenio je Jovan koji se više nikada nije vratio na svoje imanje u Hrvatskoj, a i dalje nema nikakva dokumenta do izbegličke legitimacije.

"Nek ste ubili mog tatu da bih ja lakše putovao po Evropi"

Dragiša Drašković iz Gline 1991. bio je student treće godine Sveučilišta u Zagrebu i kaže da je u aprilu te godine počeo da sumnja u namere hrvatske vlade pošto su na ulazu na fakultet jedno jutro zatekli veliko slovo U, što su fakultetske vlasti odmah okrečile, ali tako da se i dalje vidi.

Rat ga je zatekao 26. juna u rodnoj kući u Glini, gde je živeo sa majkom, a Dragiša priča da su se ljudi tamo sami organizovali.

- Došli su ljudi koji su imali lovačko oružje, neko lično oružje i preko noći smo čuvali naše ulice, naš kraj. Nije to bila ni neka jasno formirana jedinica, ni neka borbena grupa. Jednostavno, ljudi koji su tu živeli. Među tim ljudima su bili i Albanci i Hrvati. Jednostavno smo želeli da se zaštitimo i svi ti ljudi su do kraja rata ostali na našoj strani - priča Dragiša.

Vlasti Republike Srpske Krajine dozvoljavale su studentima da nastave studije, pa je Dragiša upisao četvrtu godinu na beogradskom fakultetu i završio je, a po potrebi, kada su bile borbe, vraćao se da se bori sa svojim narodom.

Printskrin: Youtube/International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (ICTY)

U međuvremenu, upoznao je Aleksandru koja je bila sa Romanije i oženio je.

- Mi smo znali da će doći do nečega što se kasnije nazvalo Oluja, ali niko od nas nije verovao da to sve tako brzo može da se desi. Supruga se porodila 5. augusta 1995. na samu Oluju. Bio sam kod nekih prijatelja i odlučili smo se da se na taj dan veselimo, zbog Aleksandra koji je tad rođen, a onda ćemo posle toga da vidimo šta ćemo dalje - priča Dragiša.

Njegova pokojna majka, koja je umrla 2000, bila je u koloni i tek nakon sedam dana je uspela doći u Beograd. Dragiša se nikada više nije vratio u Glinu i ne želi. Nedostaju mu ljudi odande, ali ističe da je većina njih u Srbiji.

- Kada bi sve mrtve podigli i kada bi se svi vratili, to nikad više ne bi bilo to. Jednostavno, emocije ljudi, dešavanja. Mnogo toga se desilo ružnog između nas. Ne znam šta bi me tamo čekalo. Ne znam ko bi me čekao. Ti objekti, kuća, automobil, sve, to nije bitno. Bitni su ljudi, a tih ljudi više nema - ističe Dragiša.

Kaže da su mu neki, koji su posećivali Glinu, slali slike njegove kuće bez prozora, bez krova, bez podova, bez ičega. Priča kako je njegov sin Aleksandar, rođen na "Oluju", sada građevinski inženjer. Pomagao mu je dok je radio objekat na Fruškoj Gori kod ljudi, koji su usvojili jedno dete, čiji je otac ubijen na Koranskom mostu, što je poznati detalj sa početka rata u Hrvatskoj.

Taj čovek ih je uporno ubeđivao da uzmu hrvatske papire da bi lakše putovali po Evropi, da nas ne bi maltretirali.

- Moj sin je ćutao sve vreme, a kada je čovek bio baš uporan u toj priči i kada je naglasio kako mu taj usvojeni sin lako putuje, onda mu je moj sin rekao: "Pobogu, zar on sad treba da stavi taj pasoš sa tom šahovnicom i da ga nosi pored srca i praktično da kaže, nek ste ubili mog tatu da bih ja lakše putovao po Evropi".  Ja sam ponosan na srpski pasoš, ponosan sam na ovu zemlju i nemam nameru da menjam ništa - ispričao je Drašković.

(Telegraf.rs/Tanjug)