Filip živi sa 10 zmija, najveća ima čak 8 metara, a desio se i ujed: "Bol je isti kao kad ubode pčela"

Dok većina domova u Srbiji odzvanja lavežom pasa ili predenjem mačaka, u Doljevcu, Filip Kondor deli svoj život sa znatno drugačijom menažerijom – deset zmija, nekoliko guštera i afričkim papagajima. Za razliku od opšteprihvaćenog straha od gmizavaca, Filip ih ne samo prihvata, već ih smatra ravnopravnim članovima svoje porodice.

Filipova fascinacija zmijama nije od juče. "Od malena sam voleo zmije. Tu ljubav mi je preneo otac. Kao beba sam ih čuo… valjda ih još tada zavoleo. Sad ih imam deset", započinje Filip svoju jedinstvenu priču. Njegov dom je pretvoren u utočište za ove neobične ljubimce, gde su smešteni u prostranim terarijumima opremljenim grejačima i svom potrebnom opremom, piše glasjuga.rs.

Preporučujemo

"Nisu zahtevne, samo im treba prostor, toplota i malo pažnje. Imamo razne vrste – afrički piton, boe konstriktori… Sve su to neotrovne i pitome zmije", objašnjava Filip, razbijajući mit o zmijama kao inherentno opasnim stvorenjima.

Iako pomisao na zmiju mnogima izaziva jezu, Filipove ljubimice su toliko mirne da su postale prava atrakcija u komšiluku. "Komšije su navikle na nas. Deca često dolaze, slikaju se, ne boje se. Zmije nisu strašne", kaže Filip sa osmehom, svedočeći o tome kako su njegove zmije pomogle u premošćivanju straha i predrasuda.

Ishrana ovih neobičnih stanovnika Doljevca varira; dok se gušteri hrane zelenom salatom, zmije preferiraju miševe ili, povremeno, pileće meso. "Sve zavisi na šta su navikle od malena. Neke poste zimi i presvlače se na svaka 2–3 meseca, baš kao u prirodi", objašnjava Filip, ističući njihovu prilagodljivost i prirodne instinkte.

Filip je imao priliku da se brine i o zaista impozantnim primercima. Najveća zmija koju je čuvao bila je dugačka neverovatnih osam metara, a nju su, kako kaže, "dali u beogradski zoološki vrt". Trenutno, najveća zmija u njegovom domu dostiže dužinu od oko 3 metra i 20 centimetara i teška je približno šest kilograma.

Na pitanje o opasnim situacijama, Filip priznaje da je sa većim zmijama bilo izazova, ali naglašava da manje nemaju toliku snagu. Ključ leži u socijalizaciji: "Ako zmiju navikneš na ljudski miris, neće te dirati. Ali ako je ne diraš godinama, postaje agresivna." Ipak, čak i u retkim slučajevima ujeda, Filip ostaje smiren: "Bol je kao pčela kad ujede", kaže uz osmeh.

Razmišljajući o budućnosti, Filip se nada da će ljubav prema zmijama preneti na sledeću generaciju, uz osmeh dobacujući: "Imaćemo, valjda, i naslednika."

U Filipovoj priči nema mesta senzacionalizmu ili potrebi za egzotikom. Postoji samo tiha, dosledna posvećenost stvorenjima koje većina ljudi izbegava. On ih vidi kao integralni deo svog života, baš kao što drugi vide psa ili mačku, nudeći nam jedinstven uvid u suživot čoveka i prirode, van uobičajenih okvira.

(Telegraf.rs/glasjuga.rs)