Ja idem kud sam naumio, a ti pucaj ako moraš: Trenutak kada je srpska porodica izbegla sudbinu na granici

Dana 4. avgusta 1995. godine, Hrvatska vojska je pokrenula akciju "Oluja", vojnu operaciju koja je imala za cilj reintegraciju samoproglašene Republike Srpske Krajine u ustavno-pravni poredak Republike Hrvatske. Ova akcija, iako je označila kraj rata u Hrvatskoj, dovela je do egzodusa više od 200.000 Srba.

U nastavku pročitajte potresno svedočenje jedne od preživelih sa sajta RTS-a, koja je sa porodicom napustila rodni dom i suočila se sa užasima izbegličke kolone, gubeći sve što je imala, uključujući i deo sebe. Njena priča je bolan podsetnik na ljudsku cenu rata.

Preporučujemo

Trideset godina. Za istoriju malo, za jedan prosečan ljudski vek — mnogo. Oni koji su se rodili pre trideset godina danas su odrasli ljudi — imaju svoju decu, sklapaju brakove i donose najvažnije životne odluke. Oni koji su isto to pokušavali pre trideset godina, danas su u ozbiljnim godinama. Svode životne račune, nadaju se još ponekoj godini sa decom i unucima i sve više razmišljaju o onome što je bilo, nego o onome što će tek doći.

Ovih dana često razmišljam o tri prohujale decenije — o sebi, svojoj porodici, ali i o svim onim ljudima s kojima sam jednog davnog avgusta delila sudbinu. Razmišljam o tome kuda nas je kolona odvela — da li nam je život ukrala ili ga je, na neki potpuno neočekivan način, možda čak i učinila boljim od onog koji nam je rođenjem pripao.

Tih nesrećnih, kišovitih avgustovskih dana 1995. svi smo bili manje-više isti: umorni, prljavi, ljuti, razočarani.

Svi smo nekoga tražili, očajavali, bezuspešno pokušavali da nađemo smisao u onome što se poput lavine sručilo na nas. Drugačiji su bili samo oni koje je zlo već obeležilo — oni koji su videli smrt, koji su prestali da traže.

Čudno, ali izgledalo je da su oni najmirniji. Ne znam da li je to bilo zbog šoka, osećaja da ništa gore ne može da im se desi ili zbog obamrlosti, koja ponekad obuzme one koji su izgubili najbliže.

Sećam se da smo zazirali od njih. Kao da smo se, ljudski sebično, bojali da će nesreća i na nas preći.

Kolona kao sudbina i presek života

Kolona — to neprekidno kretanje, ta vijugava sublimacija bola, izdaje i očaja vodila nas je danima. Upravljala je našim životima i menjala ih u hodu. Ne znam kako su je drugi doživljavali, ali ja sam sa dvadesetak godina znala da iz nje ista neću izaći. I nisam.

Poslednji trenuci našeg zajedništva bili su na granici sa Srbijom. Bili smo još uvek jedan narod dok smo, umorni i poniženi, prelazili Savu i Drinu. Bolelo nas je isto, plakali smo za istim, bojali se istog.

Ta granica, na kojoj su pale i poslednje maske, bila je ujedno i linija sa koje nije bilo povratka — linija koja nas je, kao žiletom, odsekla od svega što smo do tada bili.

Često se pitam šta bi bilo da smo, po njenom prelasku, doneli drugačije odluke. Gde bi moja porodica završila da je tata poslušao policajca koji nam nije dozvoljavao da nastavimo ka Vojvodini? Šta bi bilo da mu nije, onako umoran i zakrvavljenih očiju, odgovorio: "Ja idem kud sam naumio, a ti pucaj — ako moraš!".

Nije, naravno, pucao na traktorsku prikolicu na kojoj smo mama, sestra, baka, deka i ja gotovo ravnodušno čekali rasplet tog nadrealnog dijaloga.

Novi počeci u Vojvodini — život u izbeglištvu

Nastavili smo ka Vojvodini i tamo, u selu koje su posle Drugog svetskog rata naselili naši preci, kolonisti iz Like i Banije — nastavili život. I mnogi drugi su prešli isti put.

Vojvodina je tih avgustovskih dana, ali i mesecima kasnije, ličila na jedan veliki izbeglički logor, prepun bola, neizvesnosti i očaja.

I kao što nam je teško išlo da čudnom, žućkastom vodom speremo prljavštinu koju je na nama ostavilo višednevno putovanje, tako je mučno bilo i privikavanje na novi život, drugačiji vazduh i ravnicu koja nas je iznova podsećala da nismo na svome.

Tri puta života nakon kolone

Ipak, ako je vreme prolazilo, počeli smo različito da reagujemo na život koji nam se nudio. Moglo bi se reći da smo se podelili u tri grupe: oni koji nisu mogli da se pomire sa gubitkom zavičaja; oni koji su otišli daleko od Srbije i oni koji su ostali i ovde nastavili život.

Prvi nisu mogli da se pomire sa gubitkom zavičaja. Posećivali su opustošena imanja, sanjali o povratku. Neki su u tome i uspeli, ali bilo je i onih, poput moga dede, čije srce nije izdržalo susret sa srušenom kućom i zakorovljenim dvorištem.

U pustim, zaboravljenim srpskim selima, neki od njih i dalje čuvaju naš trag. Sve ih je manje, sve su stariji, ali još ne daju svoje — i naše.

Drugi su, naterani izbeglištvom i nemaštinom, potražili život daleko od Srbije. I pronašli su ga, bar ako je suditi po fotografijama i komentarima na društvenim mrežama.

Imaju lepe kuće, dobre automobile, deca i unuci im završavaju prestižne škole, a o povratku i ne razmišljaju. Ponekad "proradi" nostalgija, rani ih pesma, fotografija, uspomena, ali vera da su doneli pametnu odluku brzo potisne nostalgiju.

Verovatno su potpuno u pravu. Ponekad se pitam zašto nisam i sama slično uradila, ali me zaboli kad vidim da neki od njih pišu na engleskom, slave tuđe praznike i da im deca ne znaju srpski.

Svesna sam da je to očekivano, ali se plašim da neka naredna generacija neće znati ni odakle potiče, ni ko su bili oni što su, nekog avgusta, u nekoj koloni bežali od zla. Neće imati pojma da su ti ljudi bili njihova krv i njihov narod.

Zaboravljeni, namučeni, obeleženi i rasejani po čitavom svetu

Oni koji su, poput moje porodice, ostali u Srbiji prešli su pretežak put. Radili najteže poslove, trpeli poniženja, često gubili nadu. Ali nismo odustali.

Danas živimo, kako se kaže — normalno. Ali, ne svi. Normalno žive oni koji kolonu i izbeglištva ne pamte. Mi koji smo u njoj izgubili deo sebe, mi koje je kolona "presekla", uvek ćemo nositi njen žig.

Naš život nikada neće moći da se nazove normalnim. Jer, nije normalno da nemaš gde da se sastaneš sa drugovima iz osnovne škole, da nikada ne proslaviš godišnjicu mature, da nemaš fotografije iz detinjstva i mladosti i da sanjaš iznova i iznova poštansko sanduče sa svojim prezimenom, iako ga decenijama više nema na ulazu zgrade u kojoj si živeo.

Nije normalno ni da se, na osnovu nekoliko reči, povezuješ sa ljudima, da doživljavaš kao svoje one koji ti kažu da su "iz kolone". Nije normalno, ali to je život tako uredio. I uvek mi srce zaigra kad ih čujem.

Te reči su dokaz da nas ima, da se sećamo i da, bar kroz njih, opstajemo kao narod. Zaboravljen, namučen, obeležen, rasejan po čitavom svetu, ali još živ, još svestan i žilav, moj narod!

Zarobljeni između prošlosti i budućnosti

Možda će mi neki zemljaci zameriti, možda se neće naći u ovoj mojoj "podeli" ili će im se učiniti da je pogrešna i površna.

Znam da će mnogi reći da su raskrstili sa tim delom života, da im je danas bolje nego pre kolone, da je važno samo ono što će biti sutra i da je dobro što njihova deca ne znaju ništa o tom stradanju.

Znam i razumem. Prihvatam i da možda nisam u pravu, ali za sebe sam sigurna. Sve što danas imam i sve što sam tokom tri decenije postigla, bez razmišljanja bih menjala za život bez belega rata i izbeglištva!

Prošlost, nažalost, ne možemo da menjamo, ali nadam se da možemo nešto drugo. Da ove dane tuge posvetimo bližnjima i svom narodu. Da se setimo svih onih sa kojima smo delili grumen zemlje, nebo, vazduh i surovu krajišku sudbinu. Da razmislimo šta ostavljamo onima koji tek stasavaju i da budemo ponovo, bar na trenutak, jedan narod.

(Telegraf.rs/RTS)