Najtužnija slika u Srbiji! Branislav iz Leskovca kao da nikad nije živeo: Priča o čoveku zaboravljenom od svih

"Ne želim ništa, samo želim da se zna da je postojao", ovim rečima započinje svoju dirljivu priču Darko Stojanović iz sela Leskovac kod Lazarevca koji je svojim primerom pokazao da i dalje ima ljudskosti među nama. On je ispričao potresnu istinu o jednom Branislavu koji je ovaj svet zauvek napustio pre četiri godine, a onda sahranjen bez obeležja i igde ikoga. Darko je sada u potrazi za njegovim rođacima jer, kako kaže, niko ne bi trebalo da ostane zaboravljen. U međuvremenu će, priča nam dalje, sugrađanin po imenu Branislav dobiti i spomenik dostojan čoveka.

Darkovu potresnu priču o Branislavu koji preti da bude izbrisan iz sećanja svih prenosimo u celosti:

Preporučujemo

"Branislav - ime koje mnogi nisu ni znali. Došao je u naše selo iz ljubavi - zbog žene Slobodanke, koja je otišla pre njega, tiho, bez naslednika, bez ikoga ko bi se setio njenog imena. Ostali su sami jedno za drugo, a onda je i on pošao za njom, ostavljajući iza sebe samo tišinu.

Danas, na mestu gde mu počiva telo, stoji jednostavan grob. Nema mermera, nema sjaja, ali ima ono što ni zlato ne može kupiti - ljubav i poštovanje.

Foto:Privatna arhiva

Ovo nije samo gomila zemlje. Ovo je trag jednog života, dokaz da se i bez krvi i naslednika može ostaviti nešto veće, primer ljudskosti.

Branislav ostaje ovde, pod vedrim nebom, u miru našeg kraja, mi ostajemo sa pitanjem koje peče: Hoće li se neko setiti nas, onako kako smo se mi setili njega?

Ne tražim ništa. Samo želim da se zna da je postojao!

Priča o jednom čoveku i o ljudskosti koja ne pita ništa! Zapravo, sve je počelo 2021. kada sam tokom svoje redovne posete uređenja grobova svojih najbližih ugledao humku sa krstom na kome je bio samo jedan beli peškir. U selu kada nas neko napusti, obično o tome svi čujemo. Ovoga puta bilo je drugačije, ništa se nije saznalo, ali je neko pokopan.

Sklonio sam peškir i spazio par plastičnih belih slova! Pamtim, pisalo je Branislav Stojanović, 1950 – 2021. Slučajnost, Stojanović, a nismo familija.

Nakon samo nekoliko dana, saznao sam o kome se radi. Tokom svoje naredne posete, primetio sam da je grob utonuo, a krst iskrivljen.

Kroz godinu dana nikakvog obeležja nije bilo, samo u zemlji obris pravougaonog oblika, koji je ukazivao da tu postoji grob. Odlično sam zapamtio gde je i tokom svake svoje posete narednih godina uređivao ga.

Tokom svoje poslednje posete, u junu 2025. godine odlučio sam da napravim i podignem spomenik Branislavu Stojanoviću.

Sada već na rubu groblja, pored stazice kojom retko ko prolazi, nalazi se grob bez obeležja, bez krsta, bez imena, samo naznaka groba. Ni cvet, ni sveća, nikakvog traga da je tu neko počivao. Bez spomenika, bez posete, bez naslednika, bar se tako među meštanima govorilo.

Nisam ga poznavao, niti sam znao bilo šta o njegovom životu. Ipak, u meni se probudilo nešto što nije dalo da sve ostane tako, jer nijedan čovek ne zaslužuje da nestane bez traga. Nijedna smrt ne sme da bude tiša od tišine!

Zato sam odlučio da uradim ono što osećam da je ispravno. Doneo sam odluku da po uzoru na spomenike koje su pravili naši preci, izlijem betonski krst. Kalup od stiropora, materijal od peska i cementa, sa dodatkom rizle, crvene i bele, kao simbol toga da iza svakog imena stoji i krv i duša.

U beton sam utisnuo plastična slova, identična onima kakva su bila na krstu - STOJANOVIĆ BRANISLAV 1950-2021 Da se zna da je bio. Da ne bude više broj, da ne bude zaboravljen.

Nakon četiri godine tišine, odlučio sam da se raspitam više o Branislavu. Sećam se samo da je njega u selo dovela ljubav, žena po imenu Slobodanka. Odlično se i nje sećam, jer sam nedaleko od kuće u kojoj je živela i ja stanovao. Tokom par poseta, baš u vreme kada se i Branislav doselio kod nje, slušao sam koliko ga je volela.

I taman kada sam mislio da nema nikog svo stigla je glasina da Branislav možda ima decu negde u Beogradu. Pretpostavljam da ne znaju gde im je otac sahranjen, obzirom da je sam ukop, bez sveštenika i opela, obavila opština Lazarevac.

To je zapravo razlog zašto pišem ovaj tekst, zašto delim ovu priču.

Možda neko zna Branislava. Možda neko prepozna ime, godište, možda negde postoji neko srce koje je kucalo uz njegovo. Ako upravo vi znate nešto, ako ste mu bili prijatelj, rođak, poznanik, javite se. Nije kasno, nije kasno da mu vratimo dostojanstvo.

Ovo što sam uradio nije veliko delo. Nije skupo, nije teško. Ali je iskreno i ljudski. Jer svi ćemo jednom doći do kraja i svi se nadamo da ćemo ostaviti neki trag, nekoga da se seti, da nas ne zaboravi.

Branislav to nije imao, ali sad ima ime i krst i nekoga da ga se seti. Ima znak uz stazu na ivici groblja kao obeležje njegovog groba.

Ne moraš poznavati čoveka da bi mu učinio dobro. Nekad je dovoljna samo savest i želja da se ne ćuti pred zaboravom. Zato i govorim o ovome! Ne samo zbog Branislava, već i zbog svih onih koji nemaju nikog svog. Jer možda neko od nas zna za još jednu zaraslu humku, još jedno ime koje je izbledeo vetar.

Neka ovo bude podsetnik, da svaki čovek zaslužuje trag, da nije potreban novac, već volja, ne slava, već srce!

I da ostavimo primer, ne samo za nas, nego i za one koji dolaze posle nas.

Neka mlađi vide da je dovoljno biti čovek da bi se neko zapamtio. Nekad je dovoljna samo jedna osoba da neko ne bude zaboravljen.

U nadi da će se javiti neko kome je Branislav bio otac, deda, ujak ili prijatelj, da ga zajdno sačuvamo od tišine zaborava, jer kad ime prestane da se izgovara, kad više niko ne zapali sveću, tada čovek umire po drugi put. Branislav to nije zaslužio, zapravo niko to ne zaslužuje.

Stani! Pogledaj! Zapamti", napisao je na kraju pomenutog teksta punog emocija Darko za Telegraf.rs i pozvao one koji su poznavali Branislava ili su sa njim u krvnom srodstvu da mu se jave, pa nam i poslao fotografiju kako planira da uredi grobno mesto pokojnika Branislava.

(Telegraf.rs)