Moja ćerka ima 4 godine, zna da tata radi daleko, u Srbiji: Srceparajuća ispovest Emanuela, fudbalera bez noge

Ako ste nedavno prolazili ulicama Novog Beograda, sigurno ste primetili mladog čoveka koji, uprkos činjenici da nema nogu, ljude zabavlja trikovima koje pravi fudbalskom loptom. Njegovo ime je Emanuel Galvan Hernandez, a u naš glavni grad došao je iz Meksika, a njegova životna priča ostavila nas je bez daha. On je u intervjuu za Telegraf.rs otkrio šta se desilo sa njegovom nogom, kako izgleda život u Meksiku, ali i zašto je rešio da dođe baš u Srbiju.

Preporučujemo

• Emanuele, vi ste oduvek voleli fudbal i sanjali ste da postanete profesionalni igrač, ali ste imali samo 24 godine kada se desila nesreća. Možete li nam ispričati šta se tačno dogodilo?

Moja nesreća se dogodila jednog dana kada sam izlazio sa fudbalske utakmice u mom gradu. Nosio sam slušalice, muzika je bila jako glasna i nisam primetio... Prelazio sam preko voznih šina i nisam primetio da voz dolazi. Isekao mi je ovaj deo, stopalo. Onda su u bolnici, zbog rizika od gangrene, rešili da ga skrate do ovde.

• Postavili ste sebi pitanje kako da igrate fudbal bez noge. Šta ste onda uradili?

Završio sam engleski jezik. Moja mama je bila profesor u jednoj osnovnoj školi, pa sam ja došao na njeno mesto. Radio sam sa decom od šest do devet, deset godina, ali nisam voleo svoj posao. Voleo sam klince, oni su dobri, ali škola mi se nikada nije sviđala. Nisam zadovoljan tim periodom mog života.

• Koliku ste platu zarađivali u školi, da li je to bilo dovoljno za život?

Zarađivao sam četiristo evra. Za mene je to možda dovoljno, ali porodica ne može da živi od toga. Prosto nije dovoljno, potrebno ti je barem hiljadu evra.

• Kakav je bio vaš život u Meksiku?

U Meksiku svakog dana ljudi nestaju, istina je da svakog dana nestaju deca, žene svih uzrasta, a onda se pojavljuju glupe priče kako ih karteli primoravaju da rade za njih. To me zaista rastužuje i sramota me je toga. Više se ne osećam ponosno da kažem da sam odatle. Istina je da mi se trenutno više uopšte ne sviđa moja država. Zato što se tamo svakog dana ubijaju ljudi. Kao da je situacija izmakla kontroli vlade. Ali istina je da je vlada takođe deo toga. Iskreno, to je narko-vlada.

• Kako ste ponovo počeli da se bavite fudbalom?

Počeo sam da treniram, da trčim i onda sam saznao za fudbal za amputirane. Pokušao sam da se isforsiram da nastavim sa školom zbog ograničenih mogućnosti, ali na kraju sam iskreno doneo odluku da počnem da radim na ulici i završim sa školom. Dobio sam ćerku, a mama mog deteta je počela da radi u školi na mom mestu. Brzo sam počeo da igram i profesionalno utakmice. Mesečno sam fristajlom na ulici zarađivao više od te profesorske plate, a kad imam utakmice, uh. Prolazio sam jako dobro.

• U kojim ste klubovima sve igrali?

Tamo sam ponovo počeo da sanjam velike snove. Možda imam invaliditet, ali zašto ne bih postao prvi meksički fudbaler sa invaliditetom koji je zaigrao na internacionalnom nivou? Nekoliko meseci fudbal sam igrao samo u Meksiku, a onda sam prešao u Kostariku, Panamu, Ekvador, da bih potom došao do Evrope. Igrao sam za Romu, Njukasl i Keln, a za neke od tih timova za amputirane još uvek igram.

• Kako ste stigli u Srbiju? I zašto?

Potpisujem ugovor za utakmicu. Odem gde treba, odigram utakmicu i vratim se svom životu. Nekoliko meseci sam razmišljao o dolasku u Srbiju, a onda sam saznao da ako ostanem u Nemačkoj možda neću moći da igram sledeću utakmicu jer neću imati "dane" za Evropsku uniju. Savetovali su me da odem u Srbiju ili u nekoliko drugih zemalja, pa sam rešio da je vreme za Beograd. Planirao sam da ostanem ovde mesec dana, ali ostaću tri.

• Šta vaša porodica kaže što igrate fudbal na ulici?

Niko, osim majke moje ćerke, za to ne zna. Ne želim da brinu, rekao sam samo njoj u slučaju da se nešto desi, da zna istinu. Svi ostali misle da još uvek dobijam platu od Njukasla.

• Da li vam se dopada Srbija?

Video sam samo Beograd i istina je da je Beograd jedan miran grad. Ljudi su dobre osobe. Učinili su da se osećam prihvaćenim, učinili su da se osećam prihvaćenim koliko na ulici, toliko i tamo gde živim. Jako mi se sviđa ovde. Dopada mi se da idem na Adu. Tamo mogu da trčim. Udiše se drugačiji element, kao što je mir, opuštenost. Bio sam u nekim zemljama gde me je većina ljudi videla na ulici i rekla "onaj ludak nema jednu nogu i na ulici je", ovde nije tako. Ne osećam se diskriminisano. Hodam ulicom i osećam se kao da je sve u redu, osećam se kao jedan od ljudi.

• Da li biste želeli da ostanete u Srbiji, da dovedete ćerku ovde?

Malo me pogodi kada pomislim na to. Jer mi previše nedostaje. Moja ćerka ima četiri godine, tek je napunila u julu. I pa jako mi nedostaje. Ali dobro, ovo je način na koji sada mogu da joj pomognem, i dok je ona dobro... Ona zna da tata radi daleko i da putuje avionom i već sam joj rekao da ću da dođem za Božić sa Deda Mrazom i zato imam još vremena da nastavim da igram, da radim, ali to je za nju i za moju mamu – zbog njih dve izlazim da radim. Kada bih imao šansu da se ovde zauvek živim i da dovedem ćerku, ozbiljno bih razmislio. Jedan čovek me je pitao da li mu se više sviđa Srbija ili Meksiko. I iskreno sam odgovorio – Srbija.

• Šta biste voleli da uradite dok ste u Beogradu?

Voleo bih da odem da gledam Crvenu zvezdu na njihovom stadionu. Pokušao sam da saznam koliko je karta, ali nisam baš bio uspešan u tome. Nadam se da ću sebi to uspeti da ostvarim.

(Telegraf.rs)