OPASNOST-KONTAMINACIJA! Zatvoreni rudnik uranijuma možda najstrašnije mesto u Srbiji: Ušli smo u grad duhova

Na obroncima Stare planine, sakriven iza šuma i mutnih potoka, stoji rudnik uranijuma Gabrovnica – jedini takav u bivšoj Jugoslaviji. Nekada mesto gde su rudari izvlačili dragoceni materijal za nuklearni program, danas je simbol napuštenosti i tihe jeze.

Do njega vodi put kroz selo Grabovica, koje više ne postoji. Kuće su ruinirane, krovovi urušeni, dvorišta obrasla u travu višu od čoveka. Priroda je progutala svaki trag života, a tišina koja vlada deluje neprirodno teška. Na jednoj od oronulih kuća, još uvek vise umrlice - papiri toliko stari da su godine smrti izbledeli i nestali. Deluje kao da su i sećanja na mrtve počela da blede.

Drveni most koji vodi ka rudniku krcka pod nogama, preteći da će svakog časa popustiti. Ispod njega teče mutna voda, a svaki korak deluje kao ulazak u neku zabranjenu zonu.

Na samom ulazu u rudnički kompleks dočekuje zarđala kapija. Na njoj znak: "Opasnost - kontaminacija". To je crvena linija koju većina nikada ne pređe.

Iza kapije - prizor koji ledi krv u žilama. Zgrade rudnika stoje uspravne i netaknute, kao da su radnici samo na trenutak napustili mašine. Prozori nisu razbijeni, zidovi nisu popustili, ali u toj sablasnoj očuvanosti leži najveća nelagodnost: vreme je ovde stalo. Sve je zamrznuto u trenutku, kao da su ljudi nestali preko noći, a samo znakovi zračenja svedoče da je ovo mesto i dalje opasno.

U vazduhu se oseća nevidljiva težina. Zračenje se ne vidi, ne miriše i ne čuje, ali znakovi i upozorenja jasno kažu da opasnost nikada nije nestala.

Na putu od rudnika do sela Kalna, vidi se koliko je Gabrovnica nekada značila ovom kraju. Upravo zbog rudnika, šezdesetih godina Kalna je oživela i postala mali industrijski centar u srcu Stare planine. Podignuti su učenički dom, zgrade za rudare, menza, pa čak i prateća infrastruktura koja je trebalo da zadrži ljude i da im obezbedi život dostojan važnog zadatka.

Danas - od svega toga ostale su samo sablasne kulise. Fasade se ljušte, vrata i prozori su polomljeni, a unutrašnjost zgrada deluje kao zamrznuta u vremenu. Kroz razbijena stakla mogu se videti lusteri, netaknuti, kako vise sa tavanica i podsećaju na trenutak kada je neko pre pedeset godina samo zakoračio napolje i nikada se više nije vratio.

Ta atmosfera neodoljivo podseća na Pripjat, grad duhova u blizini Černobilja. Iako razmere katastrofe nisu iste, osećaj je zastrašujuće sličan – hodate ulicama koje su nekada vrvele od života, a sada je sve pusto, tišina pritiska, a svaka zgrada deluje kao da krije duhove svoje prošlosti. Kao i Pripjat, i Kalna je ostala spomenik jednom vremenu koje je nestalo gotovo preko noći, dok priroda neumoljivo preuzima ono što je čovek ostavio za sobom.

Tokom obilaska naleteli smo samo na jednog čoveka.

- Šačica nas je ostala ovde. Samo oni koji, kao i ja, nisu imali gde da odu. Ja isto živim u jednoj rudarskoj baraci u blizini. Moj otac je bio rudar. Policija i vojska su čuvale to mesto. Rudari nikome nisu smeli da pričaju šta kopaju. Sve je izgrađeno za te rudare, a sada je sve napušteno - ispričao nam je muškarac koji nije hteo da otkrije svoje ime.

Jedan meštanin Knjaževca ipak je pokušao da umanji strah šalom:

- Mi iz ovog kraja koristimo timočki pesak, dobar je za gradnju. Ali on je jedno vreme bio kontaminiran uranijumom. Ipak, ništa to nije, mi se ovde često šalimo kako nama ne treba struja, jer nam od tog peska sijaju zidovi - nasmejao se.

Ali smeh traje kratko. Čim se pogled ponovo vrati na oronule zgrade, obrasle puteve i jezivu tišinu koja pritiska, shvatite da ovo nije obično napušteno mesto. Ovo je svedočanstvo jedne mračne epohe i mesto koje i danas, decenijama kasnije, ledi krv u žilama.

(Telegraf.rs)