Emiliji i Đorđu ljudi ne veruju da su deca njihova: Kada vidite razlog oduševićete se!

Kada su se Emilija (32) i Đorđe (35) Ivanišević prvi put sreli još u srednjoj školi, niko nije slutio da će njihova mladalačka ljubav prerasti u životnu priču o kojoj danas bruji čitava Srbija. Ono što je počelo kao zaljubljenički pogled, nastavilo se zajedničkim putem i porodicom koju danas čini — ni manje ni više nego sedmorica sinova.

„Često nam ljudi ne veruju kada kažemo da su svi naši. Pomisle da su rođaci ili prijatelji, ali onda shvate da smo stvarno roditelji sedmorici dečaka“, kroz osmeh kaže Emilija, koja je oduvek sanjala o velikoj porodici.

Preporučujemo

Đorđe, pak, priznaje da je zamišljao drugačije.

„Meni je dvoje bilo dovoljno. Ali, život uvek ima svoje planove. Svako dete dođe sa svojom radošću, i sada ne mogu da zamislim drugačiji život“, dodaje on.

Kako bi obezbedili više prostora za decu, Ivaniševići su se iz Beograda preselili u mirno selo Surduk. Na prvi pogled, sve izgleda jednostavnije i zdravije, ali realnost nosi svoje izazove.

„Život je prirodniji, lakši i zdraviji ovde, ali samo dok su deca mala. Kada dođe vreme srednje škole, biće problem. Moraće da putuju u Beograd i tu smo još u nedoumici“, objašnjava Đorđe.

Na pitanje da li je u manjem mestu život jeftiniji, Emilija iskreno odgovara: „Ništa nije jeftinije. Samo je ritam života drugačiji.“

Kuća Ivaniševića svakodnevno pulsira dečjom energijom. Trka, igra, smeh, ali i obaveze koje dolaze sa sedam parova malih nogu.

„Dinamično je, nikada nije dosadno. Svaki minut je ispunjen i završava se tako što u 10 sati oboje zaspimo na kauču. Malo je naporno, ali ima u tome puno radosti“, priča Đorđe.

Roditelji pokušavaju da decu vaspitavaju “starom školom” – bez previše telefona, uz mnogo igre napolju i zajedničkih trenutaka. Iako priznaju da nije lako izdržati tempo, Ivaniševići naglašavaju da im snagu daje međusobna ljubav i zajedništvo.

„Kada pogledamo našu decu kako zajedno rastu, svaka briga postane manja. Možda je ponekad teško, ali to je bogatstvo koje se ne meri novcem“, poručuje Emilija.

(Telegraf.rs/017)