Majlinda i Darko ruše sve predrasude: Albanka slučajno završila u srpskom selu, a o Srbiji danas priča ovako

Na jugu Srbije, u selu kod Aleksinca, živi bračni par čija priča već godinama greje srca mnogih. Majlinda i Darko Miladinović dokaz su da ljubav ne poznaje granice, ni godine, ni naciju – samo ljudskost i toplinu.

Majlinda je rođena u Tirani, a Darko u Aleksincu. Njih dvoje su se upoznali gotovo slučajno, preko rodbine i zajedničkih prijatelja. Ona mlada i vedra, on stariji četrnaest godina, smiren i domaćinski nastrojen. Na prvi pogled dve različite kulture, dva sveta. A zapravo, ista čežnja za domom i sigurnošću.

Preporučujemo

"Kada sam upoznala Darka, nisam videla 'Srbin' ili 'Albanac'. Videla sam čoveka koji ima dušu, koji brine, koji poštuje. To mi je bilo dovoljno", kaže danas Majlinda, koju u selu svi zovu Maja.

Kad je prvi put kročila u srpsko selo, mnogi su se pitali kako će se snaći. Govorila je drugi jezik, dolazila iz druge sredine, i uz to – preselila se u kuću punu posla: stoka, njiva, domaćinstvo, tradicija.

Međutim, Majlinda se nije povukla. Učila je sve – od srpskog jezika, do toga kako se mesi slavski kolač. Danas za Uskrs sama farba trideset jaja, sprema sarmu, peče hleb i uči ćerku Nikolinu i sina Nikolu da poštuju i srpske i albanske običaje.

"Volim da učim i da poštujem ono što drugi poštuju. Srbija je sada i moja zemlja, a Aleksinac, moj dom", priča Maja.

Nije sve bilo jednostavno. Kada je došla u Srbiju, mnogi su je gledali sa sumnjom. Neki su se pitali "kako to da se Albanka udaje za Srbina". Ali vreme je pokazalo – osmeh i dobrota brišu sve razlike.

Danas, komšije kažu da je Maja "duša sela" uvek prva da pomogne, da ponudi kafu, da pozove na slavu.

Majlinda često kaže: "Nisam se odrekla Albanije, samo sam dodala Srbiju u svoje srce."

U selu svi znaju njihovu priču, a mnogi je navode kao primer – da ljubav nije pitanje politike, granica ili jezika.

U svetu punom podele, njih dvoje su pronašli način da žive zajedno, skromno, ali sa mirom koji se retko viđa. Njihov život možda nije bajka, ali jeste dokaz da i najobičniji ljudi mogu da napišu najlepše priče.

(Telegraf.rs/017_dn)