Umro prim. dr Stevan Stanković, ugledni srpski neuropsihijatar

Primarijus dr Stevan Stanković, doajen neuropsihijatrije u Šapcu preminuo je u 86. godini. U Zdravstvenom centru i Opštoj bolnici u Šapcu radio je od 1964. do penzionisanja. Najpre je radio kao lekar opšte prakse, a od 1969. godine u službi neuropsihijatrije koju je specijalizirao tri godine kasnije.

Rođen je 1939. godine u Mrčajevcima.

Preporučujemo

U šabačku bolnicu pristigao je baš na vreme da svedoči modernizaciji ne samo ove ustanove, već i razvoju neuropsihijatrijske službe kojoj je posvetio život. Premda Šapčani ime prim. dr Stevana Stankovića vezuju za neuropsihijatriju, ovaj lekar jedan je i od osnivača manifestacije „Lazini dani“. Tek malobrojnima je poznato da je pokrenuo i uslugu hitne pomoći u Šapcu.

Karijeru lekara započeo je 1964. godine u opštoj praksi, a 1969. godine prelazi u Službu neuropsihijatrije, dok specijalizaciju završava 1972. godine.

"Lazini dani"

Među posebnim vrlinama koje su odlikovale tu generaciju lekara u Šapcu bio je entuzijazam, žeđ za znanjem i razmena iskustava među kolegama. Ovo je trasiralo put potonjim stručnim usavršavanjima zdravstvenog kadra u gradu kraj reke Save koji u kontinuitetu traje do danas. U tom smislu, o šabačkom zdravstvu druge polovine 20. veka ne može se govoriti, a da se ne spomene manifestacija „Lazini dani“ koja je ubrzo po uspostavljanju zavredila ugled među lekarima. Ideja za organizovanje ovakvog skupa proistekla je iz redovnih sastanaka lekara na kojima se diskutovalo o raznim slučajevima.

– Taj period bi se mogao krunisati osnivanjem „Lazinih dana“ 1977. godine. Bila je grupa nas entuzijasta, a u kojoj su pored mene bili i dr Rade Vasilić, dr Marković urolog, i iz „Zorkine“ ambulante dr Steva Stefanović i dr Mića Arsenović. Ova manifestacija organizovana je kao regionalni sastanak lekara Podrinsko–kolubarskog regiona. Svi su to podržali: i Komitet, a blagoslovio je vladika Jovan. Tokom „Lazinih dana“ bilo je zabavnog sadržaja, pozorišnih predstava, igranki, pa sve do stručnih sastanaka. Svake godine određena je druga tema. Štampali smo i zbornike, a svi su se utrkivali da njihov rad bude objavljen. Čak i Beograđani. Tradicija je, nažalost, prekinuta zbog korone – ispričao je ranije u jednom intervjuu dr Stanković.

Nije hteo da poredi vreme u kojem je on gradio profesionalnu karijeru i sadašnje u kojem stasavaju novi naraštaji zdravstvenih radnika. Svako vreme nosi neke osobenosti, ali ono što je izdvojio ticalo se međusobnih ljudskih odnosa.

– Bili smo svi mladi, puni znanja, poleta, želje za dokazivanjem. Posebno smo našim profesorima želeli da dokažemo da umemo da radimo. Najviše smo strahovali od njihovog suda. Svi pacijenti na odeljenju bili su svačiji, nisu postojale podele „moj pacijent–tvoj pacijent“. Bilo je uvažavanja i među kolegama i od strane pacijenata. Tada su nam dolazili ugledni profesori, a svaka služba je imala neke mentore sa odgovarajuće beogradske klinike. Imali smo veličanstvenu ekipu lekara. Među njima bih posebno istakao dr Ljubišu Šešića, dr Živadina Bojičića, kao i ekipu dr Mikice Popovića u kojoj su bili i dr Jole Vasilić i pokojni dr Mića Maksić – rekao je ranije prim. dr Stevan Stanković.

(Telegraf.rs / Podrinske)