Momo Kapor ga je zvao u Beograd, a on je odbio: Evo zašto je odbio da svaki dan u kafani sedi s čuvenim piscem

Inđija, grad na Sremu, nije definisana samo svojim geografskim položajem, već i neiscrpnim izvorom talenata i duboke posvećenosti svojih građana. Od vrsnih sportista i talentovanih reditelja, preko inovativnih naučnika i nadahnutih muzičara, pa sve do onih koji svakodnevno, svojim rukama ili rečima, grade boljitak zajednice – Inđija je živa riznica ljudi koji čuvaju, stvaraju i ostavljaju svoj jedinstven i neizbrisiv trag.

Ova priča posvećena je četvoro izuzetnih Inđinčana čije su životne misije svedočanstvo da grad živi kroz one koji ga oplemenjuju, služeći drugima kao Uzor.

Neki čuvaju život...

Velika ljubav prema životinjama, rođena još u dečaštvu, pokrenula je Slavka Popovića da stvori jedinstveno utočište – Zoološki vrt Koki u Inđiji. Više od tri decenije, Slavko i njegova supruga Beba, ulažu neverovatan napor da od nekadašnje divlje deponije stvore oazu prirode i dom egzotičnim i domaćim vrstama, čuvajući pritom i dečiju radost i radoznalost.

Slavkova misija je jasna: interakcija sa životinjama je neprocenjiva. On želi da prenese znanje o životinjskom svetu, razvija empatiju kod najmlađih i pruži im ono što je i sam, kao dečak, priželjkivao.

O sećanju i motivaciji, Slavko Popović kaže:

- Ja, kao dete, počeo sam da gajim papagajčiće, i jedan čovek je ovde gore, iznad ovog mog sadašnjeg vrta, držao neke životinje, i mogao si da dođeš, hteo sam ja kao dete, znači, nije plaćao karte, nije ništa, i onda je to ostalo u sećanju, što bi bilo lepo da ja mogu da držim, i da sva deca mogu da dođu da ne traže, tate i mame i pare, i dozvolu... Mi smo, znači, gurali, gurali, boga mi, mnogo, mnogo, mnogo je bilo rada, ali smo, eto, izgurali, sad je ovo jedan prelepi park, koji sva deca i iz okoline uživaju u našem parku.

Rad u "Kokiju" je neprekidan i iscrpljujući, traje od jutra do mraka, što Slavko slikovito opisuje:

- Jutarnja kafa, pola sata, i onda svako na svojoj strani... tako ceo dan, dok namiriš, uveče, dok obiđeš, dok ovo, dok ono, to je već pola 8, pola 9, i onda ručak i večera sve zajedno, i ajmo na spavanje, sutra i ponovo - priča.

On naglašava da fizički posao nije najveći izazov, već potreba za individualnom pažnjom.

- Nije to neki problem, očistiti, srediti, nije to problem, ali je, treba svakoj životinji na neki način posvetiti pažnju, da bi ona bila zadovoljna i mirna, to je najveći problem, i onda nas dvoje koliko stignemo - zaključuje.

U Koki vrtu, Slavko ne hrani samo životinje, već hrani i dušu zajednice.

Neki čuvaju tradiciju...

Spoj preduzetničkog duha i duboke posvećenosti kulturnom nasleđu otelotvoren je u liku Gorane Vukas, biznis kouča i osnivačice Udruženja žena Uzor. Kroz ručni rad – vez, heklanje, zlatovez, tkanje i kaligrafiju – Gorana i 25 članica, čiji se raspon godina kreće od 8 do 85, ne samo da čuvaju stare zanate, već im daju novu, terapeutsku ulogu.

Ovi pokreti ruku postaju antistres terapija, a stare tehnike dobijaju nov život. Gorana je, na primer, praktično vratila iz zaborava specifičnu tehniku:

Gorana Vukas objašnjava misiju Udruženja:

- Udruženje Uzor je nastalo onog momenta, kada sam videla da sam toliko naučila starih zanata i želela da to sve prenesem drugim ženama koje žele da se bave starim zanatima. Štampuit je vlaški vejz, a u stvari to je bečki vez, i on je bio zaboravljen. Od jedne bake ga je nekolicina žena naučila i tako je obnovljen. Radi se s jednom specijalnom iglom, a ta igla se više ne proizvodi, jako teško se nalazi. Mi smo našli 4-5 igala iz Beča, tako da smo nastavili, i unazad par godina taj vlaški vez je zaživeo - objašnjava.

Među članicama je veoma popularno i pustovanje vune, zanat za koji se smatra da je stariji i od samog tkanja. Osim brige o nasleđu, Gorana je i izuzetna individua, što se ogleda i u adrenalinskim skokovima iz aviona, dokazujući da se tradicija i moderni duh mogu savršeno dopunjavati. Ona posebno ističe povezanost sa svojim gradom.

- Inđija je za mene jedan poseban grad i obožavam Indjiju... Posebno je, mislim da su to posebni ljudi. Ima sve. Ja ne znam šta bih dodala u Indjiji da ona nema, a da meni nedostaje. Iako se, i gde god da odem, ja želim da se vratim u Indjiju - zaključuje.

Neki boje svet oko sebe...

Sa tek nešto više od 30 godina, Dejan Ignjatović Vuper je iz Inđije stigao do svetskih metropola. Njegova karijera, započeta sprejem u ruci kao tinejdžerska fascinacija grafitima 2007. godine, razvila se u monumentalnu umetnost murala koja diše.

O svom konstantnom napredovanju, Vuper kaže:

- Kao klinac u osnovnoj školi, počeo sam s izcrtavanjem grafita... Retko ko ostane u tome, eto ja do danas sam ostao. Samo sam malo napredovao... Nisam mislio da ću moći da živim od ovoga, ali došlo je vreme kad se to više ceni. Mogu danas i da živim od onoga što volim. Srećan sam zbog toga.

Vuper ne slika samo po zidovima; on stvara priče. Njegovi murali su prepoznatljivi po izraženim licima i emocijama, prenoseći čitave narative na ogromnim platnima. Od 2019. godine posvetio se isključivo muralima, a njegov jedinstven stil je ubrzo primećen širom sveta, dovodeći ga do festivala u celoj Evropi, delu Azije i Rusiji.

Iako putuje i radi širom sveta, naročito ceni rad u Danskoj zbog umetničke slobode, ističući šta je ključno za kvalitet.

- Danska mi je jedna od lepših država i po funkcionisanju i svemu, i po tome što imam maksimalnu slobodu, kada radim murale tamo. To je za nas najbitnije. Znači, da imamo slobodu, ideje da budu naše. I tad može da bude najbolji kvalitet samog rada - objašnjava.

Od dečačkih "gluposti" sa sprejom do statusa vizuelnog naratora Inđije koji donosi svetsku umetnost na domaće ulice – Vuper je živi dokaz da se talenat i upornost uvek isplate.

A neki stvaraju rečima...

Snaga reči i posvećenost obrazovanju i kulturi obeležili su život Sime Potkonjaka, romansijera, pripovedača, pesnika i uglednog bibliotekara. Iako su mu radne godine obeležile službe širom Srbije, Inđija, gde je završio školu i započeo rad u biblioteci, ostala je njegova književna inspiracija i baza.

Potkonjak se smatra majstorom u više žanrova, ali priznaje da su mu kritičari sugerisali poseban put:

Sima Potkonjak o svom književnom opredeljenju:

- Ja sam u duši neki pripovedač, ali, po ocenama mnogih, koji su mi sugerisali da radim na izvornim krajiškim govorima romane, kao što su Marta i Kuzao, Ničija sreća, i, po oceni mnogih, tu sam, navodno, najjači. Voleo bih da sam dramski pisac, da sam komediograf. To bih voleo - započinje svoju priču ovaj pisac, koji je radio i u Ministarstvu prosvete.

On svedoči o važnosti kulturnog nasleđa i pismenosti, naglašavajući da pisac mora pronaći svoj jedinstveni glas, a ne ponavljati velike majstore.

- Treba poznavati svet dece, treba poznavati literaturu koja je već prisutna, treba znati dobro stare majstore dečije književnosti, i onda tražiti svoje mesto. Najveća je greška bilo kog pisca, kada se on ponavlja sa nekim velikim. Ja treba da nađem svoje mesto, svoj umetnički izraz, svoje vokabularno prisustvo od nove ili stare reči - objasnio je.

Potkonjak se prisetio i čuvenog saveta koji mu je dao Momo Kaporu u društvu Radoslava Bratića, savetujući mu da se preseli u Beograd radi veće prepoznatljivosti:

- "Dođi u Beograd, inače u Inđiji ti ćeš uvek biti na periferiji, uvek ćeš biti neki Sima iz Inđije i tvoje književno delo neće biti toliko prepoznatljivo..." Ja ne verujem da je tako, jer vreme je sudija. Ne treba nam ni slave, niti ništa za života, treba nam samo sreća. A ko nađe lepotu u poeziji i prozi, taj je pronašao sreću - istakao je i time potvrdio, da ni Beograd nije sve i da nije napravio grešku time što je ostao u Inđiji.

Njegov život je posvećen očuvanju reči i dokaz je da treba poznavati korenje da bi se moglo leteti.

Grad su lica, a ovo su lica Inđije

Slavko, Gorana, Dejan i Sima su izuzetni primeri raznolikosti talenata koji čine Inđiju posebnom. Bilo da se radi o čuvanju života u zoološkom vrtu, oživljavanju tradicije ručnim radom, uličnoj umetnosti koja osvaja svet ili književnosti koja čuva jezik – oni su ujedinjeni u strasti i posvećenosti.

Grad nije samo mesto, grad su ljudi koji čuvaju, stvaraju i ostavljaju trag. Grad su lica, a ovo su lica Inđije. Različiti po pozivu, slični po duši.

Medijski sadržaj je sufinansiran iz budžeta Opštine Inđija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

(Telegraf.rs)