Nož od kilogram i sedamsto grama i pletena korpa za golubove: Ovde nastaju stvari za koje nikad niste čuli

Dok se svet ubrzava, a zanati polako ustupaju mesto masovnoj proizvodnji, u Inđiji se kriju prave male riznice nasleđa. Tamo, tradicija nije samo sećanje na prošlost, već živa praksa koja se neguje kroz porodične biznise i vešte ruke lokalnih majstora. Kroz priče o kovačima, korparima, pirografima i porodičnim fabrikama, otkrivamo ljude koji su posvetili život očuvanju veština koje oblikuju identitet ovog kraja.

Ovi majstori su čuvari lokalnih običaja i zanata u savremenom dobu, suočavajući se sa izazovima, ali čvrsto rešeni da svoje znanje prenesu na sledeće generacije.

Kovačnica Trkulja - Mesto gde čelik oživljava i priča posebnu priču

U kovačnici Trkulja, dim i zvuk udaraca čekića o nakovanj svedoče o jednoj od najstarijih veština. Dalibor Trkulja se posvetio ovom zanatu 2017. godine, pretvarajući grube komade metala u prefinjene alate i sečiva, i gradeći tradiciju iz temelja.

Dalibor Trkulja kovanje opisuje kao posao bez prestanka. Ipak, rad u vatri i sa čelikom nije samo posao, već i ispunjenje.

- Prvo je došlo do ljubavi prema kovanju. Više, više volim kovanje, a noževi bi se došli kao nešto što je čisto nastavak toga. Pogotovo damaskus koji radimo, jer nemoguće je napraviti dve iste šare i samim tim je uvijek svaki komad izrađen za nas. Mene je privuklo prosto to da vidim koliko ja mogu da na taj način izrazim sebe i mogu da kažem da sam u tome sebe pronašla - ispričao je.

Kovačnica se proslavila izradom noževa, posebno od damaskus čelika, a Dalibor se priseća i posebnih izazova, kao što je izrada noža teškog kilogram i 700 gra,a.

- Najveći nož koji smo napravili, po dimenzijama nije bio ništa, nešto pretarano, dužine nekih 30 centimetara sečilo, ali sam nož, bez kontrole, imao kilogram i 700, čak i meni koji sam oko 2 metra visok i imam skoro 100 kilograma je taj nož delovao teško... Međutim kupac je otišao presrećan što je dobio takav komad - prisetio se Dalibor.

Njegova lična inicijativa je oživela drevnu veštinu, što potvrđuje i sam majstor.

- Pa nožarstvo se malo širi trenutno, Amerikanci su napravili neki šou gde se takmiče kovači, pa je to sad popularno u celom svetu i u celom svetu se širi. Sad samih kovača, kao kovača, ima daleko manje nego nožara. ... Nas kovača ima daleko manje, pogotovo ljudi koji se bave s ovom vrstom čelika. Za ovo ne postoje generalno kod nas nikakve knjige i uči se na greškama - objasno je.

Iako su uslovi teški, Dalibor aktivno radi na prenošenju znanja, jer, kako kaže, u planu je da se dovede i neki šegrt kako bi zanat nastavio da živi.

- Pa videću, potrudićemo se da ih imamo... Pa mi imamo jako puno zahteva mesečno na mesečnom nivou za obuke, međutim sa porudžbinama smo onako uvek u škripcu sa vremenom i ne stignemo - istakao je.

Daliboru je supruga velika podrška, ali i saveznik, pridružila mu se 2020. godine.

- Pa negde 2014-15 je kao hobi krenula, a 2020. sam napustio firmu koju sam radio sa rame iz godina i tad sam priključila i supruga i postala to porodičan biznis - prisetio se.

Ipak savršena simbioza između njihovih poslova i karaktera, na kraju stvara rezultate zbog kojih su njihovi noževi toliko traženi.

- Popunjeni smo godinu i po dana u napred. Sada biste mogli da naručite za 2027. godinu, ali kupcima to ne smeta, prosto unapred to isplaniraju - zaključio je Dalibor.

Pirografija – Kad drvo postane platno

Iako često govorimo o vekovnim zanatima, tradicija se stvara i u savremeno doba. Pirografija, ili "crtež vatrom", tehnika je koja drvetu daje novi život, a Zorica Banić je u njoj pronašla svoj umetnički izraz. Pirografija je zanat za koji mnogi od nas nisu čuli, a savršeni je spoj umetničke preciznosti i strpljenja.

Zorica je aktivnim radom, koji traje više od četiri godine uspela da zanimljiv hobi pretvori u autentičnu umetnost.

Ona je objasnila da je osećaj kada vas ovaj zanat pronađe bio snažan i jasan:

- Mene je privuklo prosto to da vidim koliko ja mogu da na taj način izrazim sebe i mogu da kažem da sam u tome sebe pronašla. Ja sam samouka, znači sama sam to učila i mogu da kažem da sam dosta brzo savladala tu tehniku, jer se negde oko četiri godine bavim.

Njen proces je meditativan, dug i zahtevan, a inspiracija dolazi iz svakodnevice. Pred njenim aparatom, drvo se pretvara u portrete, pejzaže i unikatne ukrase.

- Iako ja ne radim samo konkretno ikone, radim i mnogo drugo toga, to je od prilike nešto što mene inspiriše. Da li je to priroda, da li je to svemir, pa sad šta naiđe. Ponekad malo kombinujem sa akrilnim bojama ili vodenim bojama, ali uglavnom je to više samo rad pirografom - ispričala je

Iako se ne radi o masovnoj proizvodnji, svaki njen rad je priča za sebe. Posetioci mogu da vide raznovrsnost njenih radova na raznim izložbama, kojih iza sebe ima preko četrdeset.

- Tako da ja za sobom do sada, evo za tih par četiri godine koliko se bavim, imam negde preko 30 kolektivnih izložbi. Imala sam, zahvaljujući Turističkoj organizaciji Opštine Indije i Aligatu, gde sam imala prilike da uradim prvu svoju samostalnu izložbu, a posle i u Zemunu, u drugim galerijama - ponosma je na svoj uspeh.

Zorica veruje da ovaj hobi, odnosno zanat, ima svetlu budućnost i da se sve više ljudi interesuje za njega. U prilog tome govori i činjenica da je imala prilike i da druge ljude podučava ovim zanatom.

- Imala sam prilike u okviru nekog programa koji smo radili, takođe u galeriji Adligat, malo da srednjoškolcima prenesem to svoje neko znanje. Takođe u okviru jednog festivala u Beogradu, gde sam učestvovala kao umetnik, oni su me pozvali da održim radionice - ispričala je.

Pleteno nasleđe – Korparstvo u borbi za opstanak

Priča o pletenju korpi je tiha, ali snažna priča o suptilnoj veštini i snažnoj vezi sa prirodom. U Inđiji, Đorđe Mićić stoji kao jedan od poslednjih svedoka majstorstva koje polako nestaje. Njegove korpe nisu samo predmeti; one su otisak ruke u pruću, dokaz da je pletenje umetnost koja zahteva dušu i strpljenje.

Đorđe Mićić objašnjava kako ga je ovaj rad osvojio, još kada je bio mali dečak.

- Znate kako, posao je u porodici već 65 godina. Ja kao dečak od 9 godina sam kroz igru počeo da neke sitnije korpice manje da radim i tako sam učio jedno po jedno i opredelio sam da se bavim ovim poslom - prisetio se Đorđe svog početka.

Osim samog procesa proizvodnje, Đorđe uživa i u trenucima pripreme.

- Ova vrba se kuva, to isto sami radimo. To je jedan kazan kao veliko korito napravljeno. Stane oko tona sirovog pručja. Kuva se treba nekih 12-13 sati da ključar uvodi. Onda se dva dana hladi pa se ljušti. Prilikom ljuštenja imamo pomoć mašine. Sve ostalo je ručno - objasnio je kako teče proces.

Iako je nastavio tradicionalni rad svog oca, Đorđe je u sam proces proizvodnje uneo neke izmene.

- Pa jesam i neke stvari usavršio, prilagodio današnjem vremenu. Recimo farbanje proizvoda pre nismo radili, sada radimo i to. Može u bilo koju boju da se farba - ispričao je.

Iako najviše voli da plete korpe, koliko zato što je sa njima počeo, toliko i zato što može brzo da ih završi, Đorđe je najponosniji na kavez za golubove koji je radio nedavno, ali i na jedan veliki ceger za pijacu.

- Najviše volim ove korpe, konkretno kao što sada radim, taj tip korpe. Može da se uradi više komada dnevno i zanimljive su uvek klimatu i raznoraznih oblika, ne samo ovako pravogaono. Skoro sam radio jednu u obliku srca, bila je bele boje i u suštini je bila kavez za golubove, koji mladenci puštaju na svadbama, bila je baš lepa... Pre par godina sam radio i korpu u obliku cegera. Korpe za pijac. S tim što je bila visine 2,5 metra - prisetio se zanimljivih narudžbina.

Ipak, ovaj prelepi zanat živi pod pretnjom. Dok Mićićeva veština blista, budućnost korparstva je neizvesna. Sa setom u glasu, majstor Đorđe Mićić ističe najveći problem sa kojim se suočava:

- Nažalost nema u Vojvodini. Ne znam, možda ako ima desetak majstora sve ukupno. Ima nešto u Srbiji, dole u okolini Kruševca. To je nažalost zanat u izumiranju.

Priča koja je svoju inspiraciju našla u fabrici - Od porodičnog biznisa, do srednjeg preduzeća

Priča o fabrici metalnih proizvoda Majkić služi kao moćan primer kako se zanatska posvećenost i kvalitet mogu uspešno preneti na fabrički nivo. Oni su dokaz da se tradicija ne mora nužno odvijati samo u malim radionicama.

Fabrika Majkić je izrasla iz porodičnog preduzeća, a taj duh se i danas oseća u svakom proizvodu. Dragan Knežević, šef proizvodnje, objašnjava da, iako koriste savremenu tehnologiju i mašine, principi su ostali isti kao kod starog majstora.

- Firma je osnovana 1982. od strane pokojnog Drage Majkića. I tako mala porodična firma je izrasla u srednje preduzeće. To je prilično veliki uspeh. To je samo radom. Radom i zalaganjem - ispričao je Dragan.

On ističe da danas postaje dosta teško pronaći dobrog bravara, ali da fabrika sarađuje sa školom i da su i oni i škola vrlo zadovoljni.

- Sada radimo sa školom. Imamo za sada trojicu učenika. Zadnje dve generacije učenika smo zaposlili za stalno. Škola je zadovoljna i mi smo zadovoljni decom, momci su odlično prihvaćeni od strane starijeg osoblja - objasnio je.

Dragan ističe koliko su njihovi proizvodi, iako možda nepoznati široj javnosti, značajni za naš svakodnevni život. Njihov glavni posao je rad na putnoj infrastrukturi.

- Proizvodimo dosta za puteve Srbije. Radimo ograde. Radimo u zaštitu šahtovskih poklopaca, slivnika itd. Bitne su za bezbednost, pre svega u saobraćaju - istakao je.

Najvažnija je zaštita šahtovskih poklopaca od krađe, koja sprečava ozbiljne nesreće.

- To je interesantno zato što se dosta toga pokrade. I onda da neko ne bi nastradao, tu onda mi vršimo zaštitu tog poklopca lancem ili vijkom. Jer mogu da se dese ozbiljne nesreće na putu, da auto udari, da ošteti felnu, da neko ušetnji, upadne u taj šaht. Onda sama opština ima problem - zaključio je Dragan.

Vrednost u rukama, budućnost u nasleđu

Priče Dalibora Trkulje, Đorđa Mićića, Zorice Banić i fabrike Majkić nisu samo reportaže o radu; one su vitalni delovi mozaika kulturnog identiteta Inđije. Dok Majkić dokazuje da se etika zanata može transformisati u uspešnu industriju, kovač, pirograf i korpar nas podsećaju na neprocenjivu vrednost ručne izrade i posvećenosti.

Svaki udarac čekićem, svako pletenje pruća i svaki žar na drvetu svedoče o znanju koje se ne može kupiti. Međutim, priča korpara Đorđa Mićića služi kao alarm za uzbunu: sa zanatima u izumiranju, rizikujemo da zauvek izgubimo ne samo veštinu, već i deo svog nasleđa.

Ovi majstori su poslednja linija odbrane tradicije. Njihova misija je da očuvaju i prenesu znanje. Podrška ovim lokalnim preduzećima i majstorima nije samo ekonomska odluka, već investicija u očuvanje kulturnog blaga koje oblikuje našu zajednicu. Jer, tradicija je živa samo dok je u veštim rukama.

Medijski sadržaj je sufinansiran iz budžeta Opštine Inđija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

(Telegraf.rs)