Radan brine o nepokretnoj majci (88) u srpskom Sibiru: Žive bez struje i vode, a do prodavnice pešači 5 km

U selu Pope, na gornjoj Pešteri, gde zima traje duže nego bilo gde i gde vetrovi zavijaju umesto komšijskih glasova, žive majka i sin – Danica i Radan Veljović. Njihov dom, ako se tako može nazvati, trošna kuća bez vode, kupatila i grejanja, godinama je mesto tišine i borbe za goli život.

Ovih dana njihovu skromnu svakodnevicu prekinuo je dolazak humanitarca Hida Muratovića, koji je doneo novčanu pomoć, hranu i, što je najvažnije – osećaj da nisu zaboravljeni.

Preporučujemo

Radan, koji se brine o svojoj 88-godišnjoj nepokretnoj majci Danici, živi bez ikakvih uslova. Njih dvoje dele prostor bez vode i kupatila, a do Tutina, udaljenog pet kilometara, Radan ide peške da kupi najosnovnije potrepštine i lekove.

„Ustanem rano, spremim majku da može dva-tri sata biti sama, pa odem do prodavnice ili po lekove. Vodu nemamo, kuća nam prokišnjava, ali nemam kud — borim se koliko mogu“, kaže Radan, dok pažljivo pokriva majku i zahvaljuje na pomoći koja im je stigla.

Njihov jedini izvor prihoda je majčina penzija od 20.000 dinara, od koje se, kako Radan kaže, „ni brašno, ni lekovi ne mogu redovno kupiti“.

Humanitarac Hido Muratović, koji godinama obilazi usamljene i siromašne po Pešteri, kaže da ga posebno pogađaju ovakve sudbine.

„Dobrota je dar od Boga, a ona se ne kupuje i ne prodaje. Svaki put kada posetimo ovakve ljude, vidimo da nisu materijalne stvari te koje znače, već osećaj da ih se neko seti“, kazao je Muratović dok je starici uručivao 100 evra pomoći i neophodne namirnice.

Danica, iako teško govori, zahvalno je promrmljala: „Bog vas osrećio, sine moj, i kuću i decu tvoju.“

Na Pešteri, Goliji i Rogozni i dalje žive stotine zaboravljenih duša – starih, bolesnih i usamljenih ljudi koji se raduju svakoj poseti i svakoj lepom reči.

Hido Muratović, koji se u narodu već odavno naziva „glasom humanosti Pešteri“, svojim prilozima pokazuje da i u svetu punom sebičnosti još postoje ljudi koji nose dobro u srcu.

„Ovim ljudima ne treba mnogo – samo da znaju da nisu sami. I zato hvala svima koji mi šalju amanete i veruju da će svaka marka otići tamo gde treba“, poručio je.

(Telegraf.rs/Sandžak Danas)