Stanimirovići imaju 6 dece, 42 krave, 44 ovce i više od 150 koza: Na more nikad nismo otišli, a srećni smo!

Dan porodice Stanimirović, u selu Borovac, visoko iznad Bujanovca, dan počinje pre nego što se sunce pojavi iza brda. Dok se jutarnja magla vije preko pašnjaka, iz dvorišta Mileta i Milene Stanimirović čuje se mukanje i blejanje - znak da je vreme za mužu, a pred njima još jedan dan prepun posla. U njihovom domaćinstvu nikada nije tišina, jer ovde se živi zajedno sa životinjama, u ritmu prirode.

Na tri hektara sopstvene i deset hektara zakupljene zemlje, porodica Stanimirović brine o 42 krave, 44 ovce i oko 150 koza – više od dve stotine grla ukupno. Svakog dana proizvedu do 200 litara mleka, a godišnje prodaju i više od 50 jaradi i ovnova. Ipak, to je samo površina njihove priče  jer prava vrednost krije se u šestoro dece i njihovoj zajedničkoj neverovatnoj upornosti.

Preporučujemo

- Ustajemo u pet, legnemo oko jedanaest, dvanaest. Nema praznika, nema odmora. Ako hoćeš da čuvaš stoku, moraš da joj se posvetiš. I kad pada kiša, i kad je minus. Ali, ako nema ljubavi prema ovome, ne vredi. Moraš da voliš i selo i životinje - kaže Mile (41), domaćin kuće.

Milena (37), njegova supruga, dodaje kroz osmeh:

- Kad sam došla iz Markovca, nisam znala ni kako izgleda muža krave. Ali naučila sam sve. Ako hoćeš da ostaneš i opstaneš, moraš da prihvatiš i selo, i njegov ritam.

U njihovom dvorištu stalno se nešto dešava. Krave, ovce, koze, svinje, kokoške - svako ima svoje mesto, a sa njima, kao velika pomoć roditeljima, šestoro dece: Stefan (21), David (19), Lazar (17), Željko (13), Petra (7) i mala Vanja (tri i po).

Najstariji sin Stefan pomaže ocu u poslu oko mašina, dok je David zadužen za koze.

-Imamo ih preko 150, one nisu mirne, stalno beže, ali ja ih volim. To je naš život – kaže David ponosno.

Od dečijeg dodatka dobijaju svega 12.500 dinara mesečno – i to samo za troje dece.

- Za šesto dete nemamo ništa. Kada sam išla u opštinu, rekli su da ne možemo da dobijemo. A doktor u porodilištu mi je rekao da imam pravo na penziju, jer sam rodila šesto dete – ali nemam radni staž. Kako da ga imam, kad od jutra do mraka radim oko stoke? – priča Milena.

Međutim, dodaju da im subvencije države mnogo znače – upravo su zahvaljujući njima pre dve godine izbušili bunar, jer dotad nikada nisu imali vodu.

- Sad je mnogo lakše, ali ne stižu sve isplate na vreme. Ove godine trebalo je da dobijemo oko četiri miliona dinara, ali nisu sve uplatili. Fali nam skoro 300.000. Kad bi država malo brže reagovala, mnogo bi nam značilo – kaže Mile.

Ni otkup mleka nije jednostavan – cena je niska, a isplata kasni.

- Mleko prodajemo svaki dan, ali novac nekad čekamo i mesecima, a nama svaki dinar znači – samo hrana za stoku košta više nego što zaradimo – priča Mile.

Ipak, umesto ogorčenosti, njihovim glasovima dominira mir. Oni su se pomirili s tim da je život na selu težak, ali iskren.

- Nama je najvažnije da smo svi zajedno. Nismo nikad otišli ni na letovanje, ali kad uveče sednemo svi za sto, meni je to najveće bogatstvo – kaže Milena.

Njihovo domaćinstvo danas je jedno od najvećih stočarskih domaćinstava u opštini Bujanovac, a poznati su i po saradnji sa Veterinarskom stanicom Bujanovac, koja im redovno pomaže oko zdravstvene zaštite stoke.

- Oni žive od toga, hrane se i prodaju proizvode od svojih životinja, zato nam je važno da im pružimo svu potrebnu podršku – od redovne preventive do saveta o novim načinima uzgoja i reprodukcije. Milena je ta koja nas svaki put obavesti ako se nešto dešava sa životinjama. Kad god dođe vreme da se krava oteli, ovca ojagnji ili koza ojari…mi odmah dođemo – kaže veterinar Srđan Mitrović.

Mile ističe da im je pomoć bujanovačkih veterinara dragocena.

- Kad god zatreba, dođu odmah. Imamo poverenje u njih, sve radimo po njihovim savetima, i zato nam stoka lepo napreduje – objašnjava on.

Borba sa vukovima

Iako se trude da zaštite svako grlo, priroda ima svoje zakone. Najveća opasnost po njihovo stado su vukovi koji silaze s planine, naročito leti.

- Do sada su nam zaklali više od deset grla. Kad su blizu kuće i u štali, lakše ih sačuvamo, ali kad su na ispaši, teško – kaže Mile.

Na pitanje da li bi im značila pomoć još nekog radnika, Mile iskreno kaže:

- Naravno da bi, ali niko više neće da radi na selu. Ako bi neko i došao, mi bismo ga odmah primili. Svaka ruka znači.

Porodica Stanimirović dokaz je da selo još diše – dok god ima onih koji ga vole. Njihov rad, ljubav i požrtvovanje pokazuju da i u zabačenim krajevima Srbije postoji nada – ona se ne meri u novcu, već u deci koja odrastaju u poštenju i radu.

(Telegraf.rs/Bujanovačke)