Milan od pruća pravi prava remek dela! Domaćin iz sela Gorjana čuva stari korparski zanat od zaborava

Korparstvo, nekada široko rasprostranjen zanat u seoskim domaćinstvima zapadne Srbije, zasniva se na ručnoj izradi korpi i drugih predmeta od vrbovog pruća. Posao koji zahteva strpljenje, snagu i vešte žuljevite ruke, generacijama je bio neizostavan deo seoskog života.

Korpe su pratile svakodnevicu od berbe voća, preko pijaca, do domaćinstava u kojima su se čuvale najvažnije potrepštine, a danas posebno za svečano nošenje slavskog kolača u crkvu, a ne retko na veselja u zapadnoj Srbiji u njima današnje moderne domaćice nose voće.

Preporučujemo

Foto: RINA/4N Studio

Danas, u eri digitalizacije, veštačke inteligencije, plastike i masovne industrijske proizvodnje, korparski zanat ubrzano izumire. Sa njim nestaje i deo naše kulturne baštine: znanje o obradi prirodnog materijala, umeće savijanja i tkanja pruća, ali i priče utkane u žuljevitim rukama vrednih ljudi koji su stvarali predmete neprocenjive upotrebne vrednosti.

Milan Pavić iz užičkog sela Gorjani jedini je korpar u Zlatiborskom okrugu, ali i u najvećem delu zapadne Srbije. Zanatom se bavi više od tri decenije, nastavljajući porodičnu tradiciju nasleđenu od oca.

- Ima tu nešto i genetski, nešto je stalno u glavi. Gde god da putujem i vidim drvo, ja tačno znam za šta valja. Za deblje obruče ne može svako drvo, mora da se savije, a da ne pukne. Valja bagrem, valja grab, ali bez čvorova. Ja to sam i sečem i stružem, sve da mogu lepo da savijem - priča jedinstveni majstor korparskog zanata.

Foto: RINA/4N Studio

Za dobru korpu, kaže, najvažnije je kvalitetno pruće.

- Nikada ne spremam za jednu korpu, pripremim materijal za deset, pa pletem. Nije isto kad radiš po jednu ili pripremiš sve unapred. Najteži deo je saviti takozvane vitke da ne puknu, ako puknu, sve pada u vodu. Kod mene ne puca, sve mora da bude jednako. Za ovaj posao mora da se ima osećaja - objašnjava Pavić.

Vrba takođe ima svoje vreme i pravila.

- Vrba se seče do proleća da bi mogla da se obnavlja i da raste novi mladar. Ako se ne seče, od toga nema ništa, ne izbijaju grane. Važno je da se održavaju vrbaci, ja sarađujem sa ljudima koji ih imaju. Najbolje je kada spadne list, tad je pruće idealno. Ako se uzme sirovo, pa se isplete, kasnije se naduje kora - navodi Milan.

Zanat, naglašava, ima budućnost ako ga neko poželi učiti, Milan Pavić je, kako kaže rad da prenese znanje.

- Nije sve u tome da znaš da pleteš, mora da se zna i koje drvo je za šta. Za ogradu je najbolje hrastovo ili bagremovo, a za prut jasen, najizdržljiviji je. Nekada se plelo i vrbovim prućem. Može lepo da se živi od ovoga, samo da ima volje i mladih koji bi nastavili - zaključuje ovaj vredni čuvar tradicije.

Korparstvo je deo identiteta zapadne Srbije, zanat koji je spajao prirodu i čoveka, jednostavnost i umeće. Njegovo očuvanje znači čuvanje tradicije, održivosti i sećanja na život u skladu sa prirodom.

Ukoliko se pruži podrška i motivišu nove generacije, pletena nit prošlosti može ostati deo budućnosti našeg kraja, može, takođe ulepšavati sve što je deo i etno turizma.

(Telegraf.rs)