"Počeo sam da radim i noćne smene da bih bio sa njima": Nikola je primerom očitao bukvicu svim muškarcima

Posao i život ili preciznije - karijera ili porodica. Dilema koja uopšte nije jednostavna za ljude, posebno one koji tek žele da formiraju porodicu ili su im deca mlađeg uzrasta. I iako su mahom majke te pred koje se, od strane nadređenih u firmama, nažalost i dalje stavlja ova "pitalica", ima i muškarca, odnosno očeva koji budu dovedeni u situaciju da biraju. S druge strane, ima i onih koji se na svoj način potrude da budu što više uz svoje mališane dok su im najpotrebniji. Upravo je to slučaj sa jednim tatom Nikolom.

"Počeo sam da radim i noćne smene. Zašto? Zato što već duže vreme izbegavam da radim druge smene kako znam i umem, da bih bio sa njima. Idu u vrtić preko dana i kada bih ja radio popodne, ne bih ih ni video. Koliko napredovanja i dobrih poslova sam odbio u međuvremenu jer su svi zahtevali da budem prisutan na poslu u vreme kada sam ipak želeo da budem prisutan na drugom mestu. Pitate se, jel mi smeta rad noću? Ne, sve to vredi zbog njih", napisao je Nikola Tanić, priloživši i fotografiju svoja dva sina, preslatkih dečaka u najranijoj dobi.

Preporučujemo

Treba li posebno isticati koliko je ovaj njegov stav oduševio korisnike ove "mreže"?

"Puna podrška! Pet godina sam radila noćne smene u apoteci kako bih bila danju sa decom dok su mi bila mala. Jeste žrtva, ali i ogromno ulaganje u budućnost", napisala je jedna mama.

Jedan tata je prokomentarisao ovako: "Kada dobiješ dete, menjaju se prioriteti i sve moraš da prilagođavaš njima. Nekada to znači žrtvovati se, manje spavati itd. Ali vredi! Znaš za koga radiš, za koga se budiš i za koga živiš".

Među komentarima je bilo i nekih tužnih porodičnih priča i ujedno sjajnih poruka da vreme ne može da se vrati, pa ni taj zlatni period kad smo deci najneophodniji.

Recimo ova: "Ja sam decu sam podizao, majka ih je ostavila kad su bili mali. I zanimljivo, niko od iskusnijih i učenijih ljudi iz okruženja, nije me upozorio na prioritete. Premalo sam vremena provodio sa decom, mislio sam da je važnije da imaju sve. Totalna greška. Nažalost, takve greške niko nije ispravio, pa ni ja, oni i dalje lutaju. Zato, puna podrška, svaki minut provodite sa decom. Bolje se mučiti par godina, nego ceo život, gledajući ih kao guske u magli".

Kao neki predzaključak možemo navesti komentar jedne Lejle: "Dugo nešto lepše nisam pročitala. U vreme kada svi negde trčimo, ne obaziremo se, zapostavljamo ono najvrednije zarad materijalnog… a vreme će proći i jedino sto će nam jednog dana biti važno jeste ono vreme koje smo posvetili svojoj deci. Zaista nadahnujuće".

A konačni zaključak je sledeći...

Ako pođemo od predpostavke da decu pravimo iz ljubavi, a da je ona nešto najlepše nematerijalno što nam se može desiti u životu, zašto bi onda ikada, zarad ne puke egzistencije, nego nezasitih novčanih ili karijernih apetita, taj blagosov koji smo mi stvorili, gurnuli u drugi plan. Jer, znate, uprkos svim izumima, jedan još nije ni na vidiku. To je mašina za vraćanje vremena! S druge strane, kajanje je tu odvajkada bilo, jeste i biće. E pa povežite ta dva i jasno će vam se kazati poruka na temu o kojoj smo ovde pričali.

(Telegraf.rs)