Dan ljudskih prava: Između tišine i odgovornosti

Svake godine, 10. decembra, podsećamo se da ljudska prava nisu poklon – ona su obaveza. I to ne samo obaveza države, sudova i institucija, već i nas koji oblikujemo javnu reč. Medija, novinara, urednika... Onoga što se napiše, izgovori, podeli i prećuti.

Danas, na Dan ljudskih prava, ne mogu da se ne zapitam – kakva je uloga medija u društvu koje svakodnevno svedoči govoru mržnje, etiketiranju, diskriminaciji i nasilju rečima? Da li mediji gase vatru ili je, svesno ili nesvesno, dolivaju?

Preporučujemo

Govor mržnje u javnom prostoru više nije izuzetak. On je postao deo svakodnevice – na društvenim mrežama, u komentarima, u naslovima, pa čak i u izjavama javnih funkcionera. Najčešće mete su oni koji su i inače na margini: manjine, siromašni, žene, Romi, migranti. Kada se na takve poruke ne reaguje, kada se prećute ili relativizuju, one postaju dozvoljene. A ono što je dozvoljeno – brzo postaje normalizovano.

Kao urednica romskog medija, svakodnevno se susrećem sa pričama ljudi koji trpe uvrede, pretnje, poniženja. Ljudi koji se boje da prijave. Ljudi koji su naučeni da ćute. I upravo u toj tišini govor mržnje dobija najveću snagu.

Zato verujem da je odgovornost medija danas veća nego ikada. Ne samo da informišu, već da štite. Ne samo da prenose, već da biraju kako i zašto nešto prenose. Sloboda izražavanja nikada ne sme biti izgovor za rušenje dostojanstva drugog čoveka.

Portal Romanenevimata postoji upravo iz tog razloga – da romski glas ne bude iskrivljen, skriven ili ponižen. Da Romi ne budu samo tema, već sagovornici. Da se o problemima govori otvoreno, ali bez senzacionalizma. Da se ljudi vide kao ljudi, a ne kao stereotipi.

Dan ljudskih prava nije samo datum za protokol i saopštenja. To je opomena. Da svaka reč ima posledicu. Da svaki naslov oblikuje svest. Da svako ćutanje ima svoju težinu.

Ako kao društvo želimo da govor mržnje nestane, onda moramo početi od sebe – od načina na koji govorimo, pišemo, reagujemo. Mediji tu imaju ključnu ulogu. Oni mogu biti megafon mržnje, ali mogu biti i bedem dostojanstva.

Na nama je da izaberemo šta ćemo biti.

(Telegraf.rs/Vanja Osmanović)