Iznenadni poziv koji je Beograđanki promenio život iz korena: "Olivera, imamo potencijalnog donora za vas"

Nedelja predveče, mirno i uobičajeno. Spremala se za šetnju Zemunskim kejom sa kumom, njihov mali ritual. Ali umesto kafe pored Dunava, na telefonu se pojavio nepoznat broj. Dugo je gledala u ekran… a onda se javila. Sa druge strane glas koji će zauvek promeniti njen život: “Olivera, mislim da imamo potencijalnog donora za Vas".

Beograđanka Olivera Jovanović prošla je trnovit put. Iznenada se razbolela od teške bolesti i transplantacija bubrega je postala neophodna. Život joj se, doslovno, preko noći promenio. Na transplantaciju nekog organa u u Srbiji čeka oko 2.000 ljudi, a ona se našla na tom košmarnom spisku. I to nije bio kraj njenim mukama. Malo pre toga, preminula joj je majka, a ona je ostala sama da se brine o svojoj baki koja je već ušla u desetu deceniju života.

Preporučujemo

Poziv koji menja sve

Odmah se uputila na nefrologiju KCV u Novom Sadu. U sitne sate sledećeg dana joj je saopšteno da ide na operaciju. Nikada nije bila srećnija.

- Generalno sam dobro, ima nekih malih skretanja sa tog puta, ali to je sasvim normalno u tom periodu, od tri do 12 meseci. Tih prvih godinu dana su izdeljeni na periode od tri meseca. Prošlo je četiri meseca od transplatacije, a prvi mesec sam provela u bolnici. Bilo je nekih sitnih odstupanja, ali to nije ništa strašno, štaviše, sasvim je normalno i očekivano u ovom periodu. Tu je, naravno, i navikavanje na lekove i još svašta nešto. Ako uzmemo da je to normlano, izvan toga, to je samo navikavanje na novu situaciju. U principu, dobro sam, to je najbitnije, što potvrđuju i rezultati, a i ja se tako osećam. Zadovoljna sam i nestrpljiva da budem još bolje. Ljudski je biti nestrpljiv, a i to je u mojoj prirodi - rekla je Olivera glasom punim elana u razgovoru za Telegraf.rs.

Proces oporavka nakon tako teške operacije nikada nije jednostavan, niti bezbolan. To se ne odražava samo u fizičkom bolu, već i u samoći. Ipak, Olivera sada vidi samo pozitivne strane u svemu.

- Pri tom procesu, postoji vrsta izolacije koja mora da se ispoštuje. Prvih tri meseca striktno, ali sa manje-više slobode. Taj prvi period sam provela zatvorena u kući. Trudim se da budem što aktivnija, mada i ovaj period godine ide na ruku mirovanju. Jesen se završila, počela je zima, pojavljuju se virusi, te se i zdravi moraju čuvati, ne samo mi koji smo imunokompromitovani. S te strane postoji malo ograničenje, fali mi da se više viđam sa ljudima. Srećom, u ovo vreme imamo tehnologiju koja nam omogućava laku komunikaciju, tako da sve to brzo prođe. Lakše je, ispričala nam je.

Foto: Marko Jovanović

Nakon velikog fizičkog i psihičkog bola kog je doživela, kao i činjenica da joj je život spasen kada je najmanje očekivala, Olivera sada svaki dan vidi kao poklon, što joj daje razloga da živi svoj najbolji život. Istakla je i da je shvatila da je svaki trenutak u životu daleko vredniji nego što je do tada smatrala. Svaki dan joj je podsetnik da život nema cenu.

- Dok ste pacijent, a ja ovo kažem isključivo iz svog ugla, ne znate koliko ćete dugo biti na dijalizi i koliko će ona trajati. To može biti nekoliko meseci, godina ili ceo život. Tokom tog procesa, vremenom, razna interesovanja, želje i fokusi se menjaju. Menjaju se prioriteti. Neke stvari više nisu tako lako dostupne, što na poslovnom planu, što na privatnom. I kada se desila transplatacija, ja sam se našla u situaciji gde sam sebe upitala: "Šta sad?". Mislila sam da ću još biti na tom dugačkom štapu, a onda shvatam da, sa transplatacijom, posle nekog vremena, ću moći daleko slobodnije da planiram bilo šta. To može biti pronalaženje novog posla, proširenje porodice, više putovanja, kojeg god segmenta da se dohvatite, nećete pogrešiti. Stoga, gledam da ne žurim. Kada se takva stvar desi, shvatam da svaki dan i svaki trenutak merim drugačijom težinom i poštujem ih više nego ranije - bila je iskrena i dodala je:

- Ta četiri meseca od transplatacije izgledaju kao planina, jer je moglo da se ne desi. Gledam da stvari pustim da se odvijaju i da vidim šta će se pružiti kao šansa i da to uhvatim na najbolji mogući način - zaključila je.

Nažalost, njena baka, koja joj je predstavljala veliku podršku na ovom putu, nedavno je preminula u dubokoj starosti.

- Baka je preminula polovinom oktobra. Nema je, ali je i dalje tu - kazala je sa setom.

Foto: Privatna arhiva

Težak period je iza nje

Kada sam saznala da sam bolesna, ne mogu da kažem da nije bilo podrške, ali bilo je i onih koji su samo nestali, kako mi je pre neki dan neko napisao u poruci "ne znam kako da rešim tvoj problem, pa ne bih da ti smetam". Nasmejala sam se, nisam ja očekivala i ne očekujem da mi neko reši problem, ali svako od njih je mogao da mi skrene misli od trenutne situacije u kojoj se nalazim, ispričala je Olivera, u emisiji "Zdravo sa Ivanom", početkom prošle godine.

Posebno potresan detalj njene ispovesti je bila činjenica da joj nešto, o čemu većina nas ni ne razmišlja, a to je popiti čašu vode, jer je i to stvaralo bol. Tada su krenule i bolne i mukotrpne dijalize.

- Dva puta nedeljno idem na dijalizu, a znamo da dijaliza nije nimalo laka. Tako da to "da" koje bi neko dao, jer ja ne mogu dobiti organ živog donora, meni bi to kao što vidite, promenilo sve - rekla je tada.

Olivera se trudila da ostane pozitivna, da ne gubi nadu, da skrene pažnju na problem koji je delila sa hiljadama ljudi, te postala predsednica udruženja "Zajedno za novi život". Ipak, ono najteže nije prošlo, a to je čekanje. Ono je sa sobom nosilo neizvesnost. Što je vreme više prolazilo, to je ona sve više gubila nadu. Donora, naprosto, nije bilo.

- Kod nekog običnijeg tipa ljudi iz nekih manjih sredina, koji su i dalje u okvirima verovanja manje sredine, što religijskih, što nekog kolektivnog nasleđa. I ne daju svoje, čak i onda kad tog nekog više nema, teško im je da prihvate činjenicu da taj neko, ako mu lekarski tim uz njihovu dozvolu članu porodice uzme jedan, drugi bubreg, jetru, srce i tako dalje, te organe da nekom mladom biću, detetu, neko nastavi da živi, a tog njegovog nema, pa nema. Upravo tako. Ne mogu ljudi tu barijeru odvajanja organa od tela. I dalje to smatraju skrnavljenjem. I prosto ne dozvoljavaju takve stvari. Veruju i dalje u neke ružne priče koje datiraju iz nekih posleratnih vremena, da se tu svašta nešto događa, da se tu raznorazne neke malverzacije, ali od toga nema prosto ništa, rekla je Olivera za Telegraf.rs.

Ona je bila jača od svoje bolesti.

Ako prolazite kroz teške trenutke, setite se Olivere i njene pobede. Nije preterivanje reći da je pobedila smrt. Doslovno. Poput njenog života, koji je doživeo novi početak, sve u životu, takođe, počinje iznova. Novi poslovi, ljubavi, poznanstva. Čak i svaka godina počinje iznova. Stoga, svaku novu godinu treba dočekivati sa osmehom i pozitivnom energijom. Tako će se "po jutru poznavati i dan".

(Telegraf.rs)