PAUK PIŠE PESME: Užičanin Zoran Brković vodi "paralelni" život, napisao hiljade hitova, a niko ga ne zna

Užičanin Zoran Brković decenijama vodi "paralelni život". Nije, naravno, poput Dr Džekila i Mister Hajda. On je uvek s "ove strane zakona". Dok ga većina Užičana poznaje kao dugogodišnjeg radnika komunalnog preduzeća, odnosno pauk-službe, malo ko zna da Zoran Brković već decenijama ima i muzički život. U pauzama između intervencija, u kolima, noću, na putu ili čak na motoru, nastaju stihovi koji su godinama pronalazili put do poznatih imena na estradi, ali bez njegovog potpisa. Danas, posle više od tri decenije pisanja, Brković je odlučio da se konačno predstavi javnosti – imenom i prezimenom.

Zorane, vaša priča zvuči gotovo filmski – pauk služba i estradni stihovi. Kako je sve počelo?

Preporučujemo

– Pišem od malih nogu. Nikada nisam birao ni vreme ni mesto za pisanje – inspiracija dođe kad hoće. Život me je odveo u jednu sasvim drugu profesiju, ali pisanje nikada nije prestalo. Dešavalo se da mi ideja padne dok čekam poziv za intervenciju na pauku. Zapišem, sačuvam i nastavim da radim. Pesma ne pita gde si – ona samo traži da izađe.

Da li vam ljudi veruju kada im kažete da stihove pišete u kabini pauka?

– Retko. (smeh) Obično kažu: „Ma daj, ti sa pauka da pišeš pesme?“ A ja im kažem – pesma ne zna gde nastaje. Nekad je to kabina pauka, nekad kuhinjski sto, nekad put, nekad korzo. Važno je srce, ne kancelarija.

Godinama ste radili za druge, prodavali tekstove koji su potpisivali drugi. Zašto ste sada odlučili da istupite javno?

– Jednostavno – vreme je. Tako je funkcionisao posao: uradim tekst, predam, neko drugi ga potpiše. Nikada se nisam stideo toga. Ali sada želim da moje ime stoji ispod moje reči. Da se zna da postoji jedan Zoran iz Užica, običan čovek, koji piše pesme sa jakom emocijom.

Koliko je danas teško izboriti se za mesto na estradi kao tekstopisac?

– Teško. To je jedan začarani krug. Nekolicina ljudi drži monopol, teško se ulazi u igru, a često i smetate onima koji su već „unutra“. Većina pevača je vezana ugovorima za tekstopisce i kompozitore, pa čak i kada im se vaš tekst dopadne – ne mogu da ga kupe. Ipak, moj svaki tekst je moj – svaka reč, svaki stih je iz moje glave. Ko ga prvi snimi, taj donosi pesmu na svet.

Za koje žanrove pišete?

– Pišem za narodnu, zabavnu i pop muziku, ali ima i roka i repa. Pišem za muške i ženske izvođače. Trenutno imam oko 300 tekstova, od čega je 35 do 40 urađenih demo snimaka. Muziku i pevanje su radili drugi – ti snimci služe kao promocija, jer mnogi pevači ne mogu da zamisle kako tekst zvuči dok ne dobije muziku.

Foto: RINA

Tvrdite da je tekst osnova svake pesme?

– Apsolutno. Dobar tekst je konstrukcija pesme. Pevača ima na hiljade, kompozitora takođe, ali pravih tekstopisaca je malo. Danas čak i veštačka inteligencija može da napravi muziku ili da „otpeva“, ali za tekst je nemoćna. Moj svaki tekst ima priču i emociju – u svakom ima deo mene.

Kažete da su vam najjači tekstovi nastali posle razvoda?

– Tako je. Jedina korist od razvoda. (smeh) Tada su nastali najiskreniji i najbolji tekstovi. Bol zna da bude najjači pokretač.

Kako izgleda vaš proces pisanja u svakodnevnom životu?

– Inspiracija dolazi svuda. Nekada u kolima – moram da stanem i zapišem na bilo šta što nađem: ubrus, papir, čak i EKG snimak, mada se na njima teško piše. Danas je lakše – pametan telefon, ispričaš u njega, pa kod kuće sređuješ. Dešavalo se i da se probudim noću i pišem kao da mi neko diktira. Kucam u telefon, pa supruga pomisli da se dopisujem s nekom drugom – cirkus. Sledeći put odem u drugu sobu da snimam glas, pa opet sumnja. (smeh)

Čak ni motor vas ne sprečava?

– Najteže je kad vozim motor. Naiđe inspiracija, moram da stanem, skinem kacigu, rukavice, snimim, pa nastavim. Nekad stajem na svakih par minuta.

Iza vas je i knjiga tekstova?

– Da, pre 15 godina izdao sam knjigu sa 101 tekstom – kao 101 ruža. Pre nekoliko dana sam pokrenuo i svoj YouTube kanal, gde svakog dana objavljujem po jednu pesmu, da se njihov put malo ubrza.

Šta vam je danas najvažnije?

– Jedino u šta sam siguran jeste da moje pesme kod slušalaca bude emociju. A po meni – to je suština. Kako će ih neko otpevati, to je već do izvođača.

Za kraj, šta za vas znači pisanje?

– To je moj beg, moj ventil i moj mir. Kad napišem pesmu, imam osećaj da sam skinuo teret – ne sa pauka, nego sa duše. I tu je, po mom mišljenju, najveća vrednost svake pesme.

(Telegraf.rs / Ucentar)