Potresna ispovest Beograđanina kome je sin pao sa drugog sprata u školi: Mališanu jedno spasilo život

Poznati beogradski frizer, Filip Marinković, podelio je na svom Fejsbuk profilu priču koja uteruje jezu, naročito osobama koje su i sami roditelji. Njegov sin Petar, učenik jedne osnovne škole u Beogradu, pao je s drugog sprata dok je boravio u školi. Nemila situacija se desila dok se Petar spuštao niz gelender.

Prema Filipovom svedočenju, 12. decembra je u 11.35 časova dobio poziv od profesora veronauke Uroša, koji mu je javio da je njegovo dete palo.

Preporučujemo

- Ostavljam sve u salonu i dolazim do škole. Dete leži nepomično, ali svesno. U 12h dolazi Hitna. Ustanovili smo odmah da ima prelom noge, a za ostalo nismo bili sigurni - tako je Filip započeo prisećanje na taj dan u objavi koja sada broji više od 5000 reakcija.

- Odvoze ga u Tiršovu, ja sa direktorkom škole, Milenom, sedam u svoj auto i pratim Hitnu... Gubim ih i prelazim da vozim suprotnom trakom... U Kneza Miloša, kao po običaju, haos, kao u špicu... Ženi ne smem ni da javim sta se desilo... Srce mi lupa kao nikada u životu. U glavi haos, slike koje ne želiš ni najgorem neprijatelju. Samo jedno mi je u mislima... Da stignem do njega, da mu budem blizu, da me vidi. Vozim, a ne znam ni kako sam prošao semafore. Kako sam stigao (očekujem iz Ustaničke saobraćajne kazne) i briga me, kako sam uopšte disao taj dan koji je trajao kao večnost - nastavio je.

Za Filipa, u tom trenutku, je bilo bitno samo da mu je sin dobro. Ništa drugo na svetu nije postojalo, niti je bilo bitno. Taj strah i tu strepnju može imati samo roditelj za svoje dete. Nema sumnje, to je osećaj koji je gotovo nemoguće opisati. Taj osećaj brige i odgovornosti, ipak, nije ograničen samo na roditelje, već i na nastavnike i vaspitače, koji su deci u školama poput drugih roditelja.

- U Tiršovu ulazim trčeći, pitam, tražim, glas mi drhti, ali se trudim da ostanem sabran. Vidim ga. Leži. Gleda me. Taj pogled… Uplašen, ali živ. U tom trenutku sve staje. Samo da je živ. Samo da diše. Lekari rade svoj posao, ja stojim sa strane, molim se u sebi kao nikada do tada. Ne tražim čuda, samo da mi dete bude dobro. U jednom trenutku, dok sedimo u hodniku bolnice, pogled mi pada na direktorku škole, Milenu. Stoji pored mene, ćuti, ali joj suze same teku. Ne pokušava ni da ih sakrije. U tim suzama sam video iskrenu brigu, ljudskost i odgovornost. Tada sam shvatio da ovo nije samo naša bol, već trenutak koji pogađa svakog ko ima srce. Te suze su mi značile više nego hiljadu reči - značile su da moje dete nije samo broj, već dete o kome se brine i van kuće - istakao je Filip.

Na sreću, njegov sin, pored slomljene noge i pretrpljenog šoka, nije pretrpeo druge povrede. Kako je Filip rekao u razgovoru za našu redakciju, Petar je imao puno sreće jer je u trenutku pada nosio ranac na leđima koji je značajno ublažio pad.

- Moj sin, moj jedinac, prošao je kroz iskušenje koje ne bi trebalo da doživi nijedno dete. A ipak, izašao je iz njega živ, svestan i sa verom da će sve biti dobro. Rođen pod srećnom zvezdom. Pogledan od Boga. A ja, kao otac, nosiću zauvek u sebi taj dan kao zavet - da ću čuvati, voleti i biti uz njega jače nego ikada. Jer dete je svetinja. I nema ničega važnijeg od toga. Koliko si mali pred sudbinom, a opet zahvalan do neba kada shvatiš da te je Bog pogledao. Tog dana sam naučio da se sve u životu može nadoknaditi - i posao, i novac, i vreme... ali dete ne. On je moj svet. Moj smisao. Moj razlog - podelio je u emotivnoj objavi.

A onda je došao trenutak da svojoj supruzi saopšti šta se dogodilo. Kako je i sam bio u stanju šoka, bilo je teško odabrati prave reči i način da se ovakva vest saopšti. Miran i staložen način da se ovako nešto saopšti možda uopšte i ne postoji.

- Sedam na hodnik Tiršove, spuštam glavu i tada shvatam da još nisam javio ženi. Ruke mi drhte dok uzimam telefon. Kako da kažeš majci da joj je dete palo sa drugog sprata? Kako da izgovoriš te reči, a da joj ne slomiš srce? Glas mi puca, biram rečenice, skraćujem istinu, pokušavam da budem jak i miran, iako u sebi gorim. Kažem joj da je povređen, da smo u bolnici, da je svestan. Dok čekamo snimanja, nalaze i odgovore, vreme ponovo staje. Gledam u zid, u sat, u vrata ordinacije. Svaki izlazak lekara mi zaustavi dah. Molim se tiho, bez velikih reči, onako kako se moliš kad ti je sve oduzeto osim vere. Govorim u sebi: "Bože, uzmi sve što imam, samo mi dete sačuvaj".

Na kraju su, posle svega, dobili verovatno najbolje vesti koje su mogli da čuju. Iako je prelom noge izuzetno bolno i mučno iskustvo, Petar je imao mnogo sreće, a njegov otac je toga svestan. Prema svojim rečima, zahvalan je Bogu što nije bilo otežih posledica.

- Kada su rekli da ima "samo" prelom noge i da je sve ostalo u redu, osetio sam olakšanje i težinu u isto vreme. Olakšanje jer je moglo biti neuporedivo gore. Težinu jer znaš da bol tek dolazi, ali i zahvalnost jer si dobio još jednu priliku. Shvatio sam. Mog sina je sam Bog pogledao. Spasio ga. Sačuvao. Rođen pod srećnom zvezdom. Tačka. Kraj. Dok sam mu držao ruku, znao sam jedno: sve ćemo izdržati. On zbog svoje snage, ja zbog ljubavi. A taj datum 12.12 i hitna koja dolazi u 12h, ovaj strah i ova zahvalnost... Ostaće zauvek urezani u meni, kao podsetnik koliko je život dragocen i kako je dete svetinja. Bože zahvalan sam ti... I zahvalan ću ti biti do kraja mog života - zaključio je Filip svoju emotivnu ispovest.

U razgovoru za Telegraf.rs je istakao da je činjenica da se to dogodilo 12. dana u 12. mesecu, i da je Hitna pomoć došla u 12 sati znak da je to Petrov srećan broj. Trenutak, naizgled bezazlene, dečije nepažnje je mogao skupo da ga košta, ali je Petar, uz mnogo sreće, pored povreda od kojih će se oporaviti, sigurno izaći sa važnom životnom lekcijom.

Filip se nada da će ova priča biti i lekcija drugoj deci da ne dovode svoje zdravlje i život u opasnost.

Redakcija Telegraf.rs Petru želi brz oporavak.

(Telegraf.rs)