Dvorac najbogatijeg Srbina prodat po ceni stana u Beogradu: Obišli smo ga i otkrili TAJNU O LENKI DUNĐERSKI

Dvorac „Sokolac“, jedno od prepoznatljivih zdanja vojvođanske kulturne baštine i zdanje koje je podigao najbogatiji Srbin svog vremena Lazar Dunđerski, ponuđen je na prodaju u okviru stečajnog postupka po početnoj ceni od oko 38 miliona dinara (oko 324.000 evra).

Prodaja je izvršena danas, 24.12.2025. godine, novi vlasnik je preduzeće Vojvodinaput DOO Zrenjanin, a dvorac, sa sve okolnim imanjem i propratnim objektima prodat je upravo po početnoj ceni.

Preporučujemo

Ekipa portala Telegraf.rs se uputila u Novi Bečej da izbliza vidi taj izbledeli vojvođanski dijamant. Istina je, dočekale su nas ruševine i zaraslo šiblje. Ali, dobili smo i mnogo više od toga. Samo je bilo potrebno da se pažljivije zagledamo.

U potrazi za izgubljenim vremenom

Kada narator dela istoimenog dela Marsela Prusta umoči madlenu u čaj, pred očima mu se odmotavaju davno izgubljena sećanja. Ona su detaljna i maštovita, čak toliko da se postavlja i pitanje: koliko su ona stvarna, a koliko plod mašte autora?

To nisu sećanja, ne mogu biti, već duhovi prošlosti koji žele da se vrate u oronulu stvarnost i vrate joj stari sjaj. Stoga, zalutali putnici, koji se osmele da siđu sa glavnog puta i prevezu se preko kilometar i po dugog obrisa ceste, mogu biti iznenađeni snagom prošlosti koju nudi skelet starog dvora. Od njegove, nekada raskošne ponude, ostalo je samo to; bledo sećanje.

Stidljivo ušuškan na šumovitom brežuljku, u blizini Novog Bečeja, krije se dvor "Sokolac". Nekada ponos celog kraja i jedan od dragulja na kruni pozamašne imovine čuvene porodice Dunđerski, sada svoju neoklasičnu arhitekturu krije u zaraslom rastinju, poput nekakvog majanskog grada. Zaboravljen, on čami čekajući svoju sudbinu, koja je več decenijama neizvesna.

Od zidova koji okružuju imanje, ostale su razbacane cigle, a od nekada raskošne kapije, rđa. Jednostavno, 19. vek se ne snalazi najbolje u 21. veku. Takođe, ukus njegovog ktitora, čuvenog Lazara Dunđerskog, ne nailazi na mnogo razumevanja u današnje vreme, na ovom prostoru. Nije potrebno naglašavati da su dotok struje i vode do dvorca i pomoćnih zgrada - luksuz. A nekada je sam dvorac bio oličenje istog.

Porodica Dunđerski odavno tamo više ne stanuje, tamo stanuje samo tišina. To, urušeno, zdanje i dalje stoji sa ponosom. Sa više od 800 metara kvadratnih, deset na donjem, a 14 soba da gornjem spratu gotovo da sada služi kao nekakav spomenik... ili spomen-ploča.

Dvorac izgleda toliko zamrznut u tom izgubljenom vremenu, da je utisak da će ćerke Lazara Dunđerskog; Emilija ili njena sestra Lenka, promoliti glavu kroz jedan od prozora. Možda njihovo prisustvo i dalje tamo postoji, jer malobrojni posetioci koji naiđu, nikada slučajno, upravo traže priču o njima. Umesto toga, dočekaće ih psi čuvari i pomoćne zgrade sa urušenim krovovima. Sam dvorac ostaje van dometa, kao zatvorenik iza prastarih rešetaka.

Oko dvorca kruže mitovi. Pre svega da se Laza Kostić upravo na tom mestu udvarao mladoj i prelepoj Lenki Dunđerski. Uistinu, taj kraj više odiše njegovim duhom nego njenim. Možda je za to odgovorna činjenica da se na putokazima koji usmeravaju ka obližnjem Kovilju nalazi upravo njegova slika. Ima smisla, naravno, rođen je tamo.

Ali, u "Sokolcu" njemu ništa ne pripada. Sam dvorac je pravno pripadao Emiliji Dunđerski, kasnije Ivanović. Ali, ta emotivna sprega će zauvek biti vezana za Lenku. Dovoljno je samo reći njen nadimak (pravo ime Jelena) i svako zna o kome se radi. Njena soba je tamo, i nije teško zamisliti Lenku kako jutrom otvara svoj prozor i posmatra, dokle joj pogled seže, imanje na kome suvereno vlada njena porodica. Sa leve strane bi mogla videti stado krava kako bezbrižno pasu, a okrenuvši pogled, bataljon paunova koji se šepure.

Ni njenog portreta, koji je krasio njenu sobu, tamo više nema. Kao što ste mogli pročitati na početku, i on je deo aukcije, sa početnom cenom od 7000 evra. Delo, koje se pripisuje najvećem srpskom slikaru, Urošu Prediću (iako to nikada nije dokazano), do danas je boravilo negde daleko od očiju javnosti, "u depou muzeja u Beogradu", kako nam je rečeno. Nadu daje interes opštine Novi Bečej da ga otkupi, zajedno sa ostalim umetničkim delima u ponudi i izloži za javnost.

Ostaje žal što nismo mogli prići bliže i dodirnuti zidove i prošetati se hodnicima. Zato smo mogli da se divimo ostacima njegove lepote izdaleka.

- Rado bih vas pustio, ali ne mogu - bio je jasan čuvar koji već 40 godina vrši tu dužnost. Međutim, osim što povremeno razgovara sa malobrojnim putnicima namernicima, njegovi dani se najviše svode na druženje sa dvorcem. Sve deluje daleko tužnije nego zabavno.

Avaj, malo po malo, nekadašnjih 2000 hektara imanja je, brojnim prodajama zemljišta, spalo na skromnih 12-ak. Nekada Rimsko carstvo, a sada usamljeni Konstantinopolj. Samo senka i ništa više.

Moglo bi se sada govoriti o arhitektonskim odlikama i rešenjima koja krase ovo zdanje. Ono je, nesumnjivo, remek delo poznog 19. veka. Međutim, govoriti o postamentima, dorskim stubovima i terasama je besmisleno. Besmisleno, jer se sve to, u svakom trenutku, može pretvoriti u prah. Ono što je vredno reći jeste da se unutar dvorca nalazi prostorija za kuglanje, hobi koji je tada bio malo kome dostupan.

I uprkos tome što će imanje imati novog vlasnika, njegova sudbina će i dalje ostati neizvesna, bar za neko vreme. I prethodni vlasnik je 2009. godine kupio imanje, pa je ono 2016. godine otišlo u stečaj. U tih sedam godina ništa (ili gotovo ništa) nije urađeno u cilju očuvanja ovog spomenika kulture.

U biti, "Sokolac" je nekada bio odvojen od sveta da bi pružio mir svojim tvorcima i vlasnicima, a sada je samo odvojen. Mir je i dalje tamo, ali od porodičnog, pretvoren je u iskonski. Onaj koji više niko ne traži. Činjenica da zgrada od tolikog istorijskog, kulturnog i sentimentalnog značaja, zajedno sa svojom prirodom koja je okružuje, može otići za tričavih 324.000 evra je poražavajuća. Spisak stanova u centru Beograda koji se prodaju za daleko veće sume je predugačak. Istina, budući vlasnik će morati višestruko da uloži ne bi li dvorcu vratio stari sjaj. Ali, ti duhovi izgubljenog vremena, koji bdiju nad hladnim zidovima i drevnim nameštajem koji je tamo ostao, nemaju vrednost koja se može izraziti novcem.

Njihova vrednost se ne može meriti ovozemaljskim blagom.

Težak vazduh iščekivanja i zaglušujuća tišina koje okružuju dvorac omamljuju posetioca. Poput sirena ga dozivaju da preskoči zidić i zaviri u prostorije, tražeći tuđa sećanja. Ta sećanja traže novog gospodara. Nekoga ko će ih posmatrati, razumeti ih i odati im počast kakvu zaslužuju. Nikakav čaj i madlene nisu potrebne. Dovoljno je duboko udahnuti.

Senke porodice Dunđerski i dalje čekaju na ispunjenje tih svetih dužnosti.

Umetnine na prodaju

Pred Vama su iznete sve tehničke informacije u vezi sa prodajom ovoj objekta od ogromne važnosti. Pogledavši početnu cifru na, narodski rečeno, "dobošu", svako bi pomislio kako je ona veoma niska, s obzirom na sve što će budući vlasnik dobiti. Ipak, ta niska početna cifra, možda, i nije bez osnova. I ranije smo pisali o zapuštenom stanju dvorca "Sokolac", koji već godinama čeka razrešenje svoje sudbine i neke bolje dane.

Podsećamo, prodaja je obuhvatala obimnu imovinsku celinu koja prevazilazi same zidine dvorca. Prema zvaničnoj dokumentaciji, predmet prodaje je čitav kompleks koji uključuje zgradu dvorca „Sokolac“, prateće objekte koji uključuju upravnu zgradu (287 metara kvadratnih), stan domara, nekadašnju benzinsku pumpu i veliku mašinsku radionicu (602 metara kvadratnih).

U ponudi je i zemljište, odnosno više od 54.000 kvadratnih metara građevinskog zemljišta, uključujući i javni park, kao i dodatnih 40.000 metara kvadratnih šume i preko pola hektara njiva prve i druge klase. Prodajom su obuhvaćeni i nameštaj i oprema koji se nalaze unutar objekata.

Predsednik opštine Novi Bečej, Saša Maksimović, istakao je da Opština nema realan interes da postane vlasnik samog dvorca, navodeći loše stanje objekta i enormne troškove održavanja kao glavne razloge. Ipak, naglasio je da je dobra vest što postoje zainteresovani kupci koji bi dvorcu mogli udahnuti novi život.

Međutim, kada je reč o pokretnom kulturnom blagu, stav lokalne samouprave je jasan - ono mora ostati građanima. Skupština opštine Novi Bečej donela je odluku da iskoristi pravo preče kupovine za tri umetnička dela koja su izuzeta u posebnu prodajnu celinu:

„Portret Lenke Dunđerski“ (1892)

Dve slike pod nazivom „Cveće u vazi“ autora Dragutina Inkiostrija (1912)

- Ova dela su rešenjem Narodnog muzeja utvrđena kao kulturno dobro. Naš cilj je da ona ostanu u javnom vlasništvu - poručuju iz lokalne samouprave.

Nakon što se završi procedura otkupa preko muzeja, planirano je da ove vredne slike, ukoliko bude potrebno, prođu proces restauracije. Konačna destinacija biće Dom kulture u Novom Bečeju, gde će biti izložene i dostupne javnosti.

Dok se čeka ishod prodaje nekretnina, čini se da je bar jedan deo istorije „Sokolca“ osiguran. Novi vlasnik dvorca preuzeće na sebe odgovornost za obnovu cigala i krovova, dok će Opština preuzeti brigu o onome što zdanje čini duhovno vrednim - sećanju na porodicu Dunđerski i umetnost koja je obeležila jednu epohu.

(Telegraf.rs)