Konstantinu petarda pukla u ruci, u trenu ostao bez 2 prsta: Skupljao delove šake, a sada postao prvak u boksu

Tog 3. januara 2025. godine, za malenog Konstantina Došljaka (14) iz Beograda život se promenio iz korena. Ono što je trebalo da bude bezazlena igra sa drugarom, pretvorilo se u pravi košmar, pa je tako, iako jako mlad, Konstantin morao da sazri preko noći. A, za sve je, zapravo, kriva petarda koja mu je eksplodirala u ruci, nakon čega je, i pored njegove hitne, trezvene reakcije, ostao bez dva prsta leve šake. Godinu dana kasnije, Konstantin se za Telegraf.rs prisetio tog kobnog dana, kako je uspeo da ostane priseban, ali i kako mu je pošlo za rukom da, i pored svega što mu se dogodilo, u međuvremenu postane prvak Srbije u boksu i reprezentativac naše zemlje u ovom zahtevnom sportu.

Takođe, hrabri Konstantin ovim je samo pokazao da nije odustao od svoje misije koju je sebi postavio još u januaru 2025. godine – da širi glas kako su petarde i sva pirotehnička sredstva jako štetni, kao i da ih ne treba koristiti.

"Da, tog 3. januara sam ostao bez dva prsta. Bio sam sa drugom, bacao te male petarde. Došao nam je jedan komšija, rekao: 'Šta bacate te male prdavce?' Rekao je drugu i meni da dođemo, pa nam dao velike petarde. Moj drug je imao jedan upaljač, ja sam prislonio moju petardu, on svoju, i kako je on upalio, meni se upalila, pa ugasila. U tom trenutku je drug bacio petardu, mi smo krenuli da trčimo, a potom mi se petarda ponovo upalila, eksplodirala i ja sam ostao bez dva prsta", priseća se hrabri Konstantin.

Zašto hrabri? Pa, njegova reakcija koja je potom usledila i danas mnoge oduševljava, a njegovog oca ispunjava ponosom. Umesto da plače i drami, mali Konstantin sakupio je delove prstiju, seo u auto dobrih ljudi koji su se ponudili da mu pomognu i otišao put bolnice, da spasi koliko se spasti može.

Samo nakon četiri meseca od strašnog incidenta, Konstantin nam priča da je nastavio i da se bavi boksom, jer mu je to u prvim trenucima i bila jedina briga – da li će moći da nastavi da trenira sport koji obožava.

"Bilo je isprva strašno. Na početku je bilo malo zeznuto, osećao sam delove neke gore kao da imam i dalje prste, ali sada me ništa ne boli i već sam se navikao. Ojačao sam fizički i psihički. Samo nakon tri-četiri meseca izašao sam na ring i pobedio. Bile su malo teške pripreme. Moram sam da ojačam prste i celu šaku. Međutim, mama i tata su sve vreme bili uz mene. Oni su mi dali svu potrebnu snagu. Sada, nakon skoro godinu dana od tog događaja, mogu da se pohvalim da sam postao prvak Srbije u boksu i naš reprezentativac", priča nam ponosni Konstantin koji je na teži način morao da nauči tešku životnu lekciju kako mala greška može puno da nas košta.

Nakon svega što se jakom, ali vrlo mladom Konstantinu dogodilo, on je tokom razgovora sa nama izričit da petarde više nikada u svom životu neće koristiti, kao i da će nastaviti da deci i starijima govori o štetnosti pirotehničkih sredstava.

"Želim, evo, i ovom prilikom da pozovem svu decu i starije ljude, svoje drugare, da ne bacaju petarde. Sada imamo period novogodišnjih praznika, ljudi će, nažalost, bacati. Da se ne bi desilo ništa loše, neka ih ne bacaju. To jako smeta i kučićima. Može da se desi da i neki pas pogine isto, pa pozivam još jednom sve i molim ih da ne bacaju petarde", priča nam mlad, ali već zreo Konstantin, koga ovo, kako smo se i sami uverili, uopšte nije omelo da ima velike snove, o kojima nam je ovom prilikom takođe govorio.

"Ja bih u budućnosti voleo da budem evropski prvak, da uzmem evropsku medalju, a potom da budem i svetski prvak u boksu. Što se petardi tiče, rekao sam da ću i svojoj deci pričati da ih nikako ne bacaju. Sve što mi se desilo samo mi je životna škola, dok su mi mnogo pomogle i lekcije oca koje mi stalno daje – da budem jak i da šta god da se dogodi, ja idem dalje. Nakon ovog pehara ne želim da se umislim. Mogu samo da kažem da ovo nije ništa u poređenju sa onim šta još mogu da osvojim. Nisam još pokazao šta sve znam, ali ima vremena", zaključio je na kraju razgovora koji je i nas inspirisao mladi, hrabri Konstantin.

Sve vreme tokom borbe i oporavka uz Konstantina je bio njegov otac Zlatko Došljak, koji je i tokom našeg intervjua stajao po strani i bodrio svog jedinca. Kako je za naš portal Zlatko potom objasnio, njemu je teže nego samom Konstantinu palo što je mališan ostao bez delova leve šake, ali da je nakon svega jako ponosan na svog sina, jer je, ističe, lavovski podneo ceo ovaj nemili događaj i pokazao da je usvojio sve one životne lekcije i savete koje mu je od malena davao.

"Svaki roditelj koji je prošao nešto slično ili možda tragičnije nego moje dete, zna kroz šta sam ja prošao. Ja mislim da se još uvek nisam sasvim oporavio. Kad znate da vam je dete stradalo krivicom trećeg lica, da nije iz njegove igre, nego zato što ih je čovek sa ulice pozvao, dao im petarde od 8 grama baruta, ne može da vam bude dobro. Sreća u nesreći je da je Konstantin uspeo da baci petardu u tom trenutku, pa da je ostao samo bez ta dva dela malog i domalog prsta", govori nam Zlatko, koji se, kako nam kaže, uvek potrese i uznemiri kada se seti svega.

Najgore mu je bilo dok nije stigao do bolnice i nije znao sa sigurnošću kako mu je sin. Pamti i danas kao da je juče bilo, priča nam dalje Zlatko, kako se "raspao živ" kad je u bolnici, celog umotanog i krvavog, ugledao svog sina Konstantina.

"Najgore je kada gledate svoje dete da prolazi kroz jedan takav traumatičan događaj. Ceo taj dan je bio paklen. Prvo, kad smo čekali da ga odvedu u šok-sobu i da mu rade intervenciju, pa onda čekanje da izađe, pošto je ona sama po sebi potrajala. Zatim, trenutak kada dolazi doktor posle svega toga da vam kaže bez čega je sve vaš sin ostao. Možda bolje da je meni neko odsekao ruku, pre bih to podneo. Ja sam čak i pitao u jednom trenutku da li mogu svoje prste da doniram sinu, ali sam saznao da to jednostavno nije moguće... Ovo je najveća bol koju sam mogao da doživim", priča nam otac Zlatko.

Osvrnuo se Zlatko i na samog čoveka sa ulice koji je dao jake petarde Konstantinu koje su ga, ispostavilo se, koštale dva prsta, a celu porodicu živaca. Kako nam kaže, taj čovek neće proći nekažnjeno, ali da o svemu konačnu odluku mora da donese Tužilaštvo.

Nismo mogli a da ne pitamo Zlatka kako je to vaspitavao svog sina, pa je Konstantin ostatak bez dva prsta podneo "kao ništa", dok, saznajemo dalje u razgovoru, mnoga deca ne uspeju u tome, pa su depresija, tugovanje, ali i neprihvatanje da im se tako nešto "strašno" dogodilo, kod većine česte pojave.

"Mora ta neka roditeljska kontrola da postoji. Mislim da bi roditelji trebalo više da se angažuju, da se bave decom. Nije poenta dati detetu novac i to je to. Tim samo loše utičemo na decu. Deci je potrebno vreme i priča, razgovor od malena, i onda kad vi detetu od malih nogu poklonite ljubavi i vreme, tu nema posle problema, ne možete da promašite", odaje nam svoje roditeljske savete ponosni Zlatko, koji sada zajedno sa svojim sinom ima misiju da sačuva i spase što više dece, a kako im se ne bi dogodilo što i njegovom četrnaestogodišnjem sinu.

"Gledam da apelujem na sve moguće načine i naša misija je da sačuvamo i spasemo bilo koje dete. Konstantin je mene učinio ponosnim. Bio je hrabar, nije padao. Imao je tog dečaka kog smo upoznali u bolnici, isto mu je petarda pukla u ruci, ostao je bez dva prsta. Taj dečak je malo teže to podneo, dugo nije hteo da vidi svoje prste, dok je Konstantin već od početka prihvatio to i mislim da on može da bude primer i podstrek i mladima i nama starijima da je to život. Niko ne zna šta može da mu se desi. Ali kad se desi, morate da budete jaki i da istrajete u tome, ma koliko bilo teško", ističe Zlatko, koji pored toga što odlično obavlja svoj očinski posao, jako je dobar i trener boksa svom sinu, o čemu svedoče brojni uspesi koje mali Konstantin ne prestaje da niže.

"Znam da sam možda nekad težak, da tražim maksimum iz njega, ali sve to radim upravo zbog njega. Za boks možemo da kažemo da je jedan od najtežih sportova. Iziskuje mnogo rada i truda. I ja nisam od onih roditelja koji sad preko svog sina žele da svoje nedostatke ispune, jer ja sam, pre svega, i bokser. Boksovao sam 14 godina, postigao sam rezultate za sebe. Sa ikonom Presvete Bogorodice otišli smo na ovo poslednje takmičenje i znali smo da idemo po medalju i da ćemo, što se kaže, uz Božiju pomoć i lik Presvete Bogorodice, da proslavimo na ringu. Mi smo se molili pred svaki meč i upravo smo dočekali da zlatnu medalju proslavimo uz lik Presvete Bogorodice koja nas je pratila, jer i Bog prati hrabre. Bog je uvek uz prave i časne i poštene ljude", govori nam na kraju dirljivog razgovora hrabar otac još hrabrijeg sina, Zlatko Došljak.

(Telegraf.rs)