Tragična sudbina junaka iz "Gvozdenog puka": Umalo život izgubio u ratu, a onda se desilo nešto jezivo!

"Historia magitra vitae est" - Istorija je majka života, čuvena je latinska izreka. I to jeste činjenica, jer ako jedan narod ne zna svoju istoriju, poreklo, on nije upoznao sebe. Srbija je zemlja koja je bogata istorijom, a Srbi su narod koji je dosta stradao, ali i pored toga prkosio je svima i na taj način opstao. Prvi Svetski rat je odneo mnogo žrtava, kao i pregršt junaka, a jedan okrug je dao skoro čitavo svoje muško stanovništvo.

Naime, kada je bila mobilizacija, u Toplici je bio odziv od 98%, što je tada bilo najviše. Junaci čuvenog "Gvozdenog puka" nosili su tadašnju Srbiju kroz sve nedaće koje su je snašle u periodu od 1912. do 1918. godine. Neverovatno je kakvu su žrtvu podneli, a svi do jednog su do poslednjeg daha branili otadžbinu, a jedan od tih je bio Milutin Jojić iz sela Arbanaške između Prokuplja i Kuršumlije.

Preporučujemo

Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

Rođen je 1882. godine, otac Luka mu je bio pop, doselio se iz Crne Gore, Andrijevice. Nakon što su Turci napustili Toplicu, ukazom kralja Milana Obrenovića, Srbi iz Crne Gore naselili su ovaj planinski predeo. Milutin je od malena bio prkosan i ratoboran, a 1912. godine odlučio je da pokaže od čega je satkan i krenuo da ratuje. Prošao je albansku golgotu, bio je ranjen u stomak, pa je zbog toga bio u Bariju na lečenju. Nije se libio povratka u odbranu Srbije i isterivanju neprijatelja iz zemlje, pa je učestvovao u proboju Solunskog fronta.

Foto: Privatna arhiva

Iz rata je izašao kao potporučnik drugog prekobojnog puka, a ostao je neko vreme u Beogradu kako bi se doškolovao. Kada se vratio nazad u svoj kraj, postao je predsednik Topličkog sreza, a bio je poznat kao neko ko je svuda išao konjem. Prkosan, ali plemenit čovek, svoju funkciju shvatio je ozbiljno i svakom čoveku je bio od pomoći. 1926. godine dobio je prekomandu u čin konjičkog kapetana i dobio premeštaj u Niš. Bio je odan kralju Petru, a nakon toga i Aleksandru, a pred početak Drugog Svetskog rata otišao je u penziju, a potom se i razboleo od posledica ranjavanja u Prvom Svetskom ratu.

Na kraju Drugog Svetskog rata osetio je gnev komunističke vlasti koja mu je nanela teške telesne povrede, pošto su ga pretukli, jer nije njihov. Nakon izvesnog vremena, preminuo je, a sahrana je bila suprotno od onoga kakav je bio čovek, tiho i da se ništa ne zna. Tadašnja UDBA je posmatrala sahranu kako nešto ne bi kojim slučajem "krenulo po zlu", a njegovom sinu Božidaru koji je bio ugledni časovničar uzeli svu imovinu i tom prilikom stavili pištolj na čelu i rekli mu "proći ćeš isto ako ne slušaš". Morao je Božidar da bude običan radnik u svojoj radnji, a Milutinova sudbina je bila tragična, bez obzira na to što je u prethodnom ratu umalo život izgubio braneći domovinu.

Njegova kuća i dan danas stoji i prkosi rubu vremena. Bez obzira što je stara više od jednog veka, ona pokazuje junaštvo nad okrutnim vremenom, a baš kao što je to radio i Milutin.

Foto: Privatna arhiva

(Telegraf.rs)