Marko živi u garsonjeri, a sanja velike snove! Prerano ostao bez detinjstva, sa 13 godina zaradio prve pare

Lepa priča o borbi i neodustajanju jednog mladog čoveka da ide ka ostvarenju svojih snova stiže nam iz Šapca. Miloš Ristić ima devetnaest godina, ali iza sebe nosi težak životni put. Oca je izgubio kada je imao samo četiri godine, a odrastanje bez roditeljske figure obeležilo je njegovo detinjstvo.

- Ja sam se rodio 2006. godine, a otac je preminuo 2010. Imao sam četiri godine i, nažalost, ne sećam se njegovog lika. Znam ga samo sa stare fotografije - započinje priču za RINU Miloš.

Preporučujemo

Težak gubitak primorao ga je da vrlo rano odraste. Sa majkom je ostao sam, a već kao tinejdžer shvatio je da mora da doprinosi kućnom budžetu.

- Mama i ja smo živeli sami. Bio sam svestan da moram da joj pomognem. Burazer je otišao da radi preko, a ja sam morao da stanem na svoje noge - priča ovaj mladić.

Muzika je u njegov život ušla još u detinjstvu, ali je presudni trenutak bio kada je prvi put uzeo mikrofon i započeo profesionalno da peva.

- Od malih nogu me je zanimalo sve vezano za muziku. Bubnjevi, klavijatura, mikrofon… Sve me je privlačilo, ali je mikrofon na kraju prevladao - kaže Miloš.

Prve pare zaradio je sa svega 13 godina, pevajući u jednoj šabačkoj kafani.

- Kad su mi dali prve pare u ruke i kad smo podelili bakšiš, nisam mogao da verujem da sam ja to zaradio. To mi je bio ogroman osećaj ponosa - iskreno priznaje.

Školovao se za pekara, ali je muzika ostala njegova prava ljubav.

- Najviše sam voleo muzičko. Uvek sam imao peticu. Tu sam se stvarno pronalazio - kaže Miloš.

Danas živi kao podstanar u predgrađu Šapca, u maloj garsonjeri koja mu je istovremeno i dom i studio.

- Plaćam 100 evra mesečno. Imam svoju sobu, tu vežbam, tu spavam, tu mi je sve. Nije veliko, ali to je sada moj dom - kaže.

Njegov repertoar je širok, ali posebno mesto zauzima narodna i romska muzika.

- To je tradicija. Majka je slušala tu muziku, moj pokojni otac ju je voleo. Voleo je Šabana, Ljubu Aličića. Zato sam se i opredelio za taj pravac - objašnjava Miloš.

Posebno ističe Šabana Šaulića i Šerifa Konjevića.

- Šaban mi je poseban, ali Šerif je strašan pevač. Njegove pesme su jako teške, ali volim taj izazov - kaže.

Danas je deo mladog orkestra sastavljenog od vršnjaka, sa kojima redovno vežba i nastupa.

- Vežbamo stalno. Nema uspeha bez rada. Dok selo spava, mi smo u sali i sviramo - poručuje Miloš.

Njegova priča nije priča o lakom uspehu, već o borbi, radu i veri u sebe. Dečak koji je prerano ostao bez detinjstva danas ide kroz život pevajući, dokazujući da pesma može biti i spas i snaga.

(Telegraf.rs/RINA)