Zašto je "DOBRO" kad se neko napije na Božić: Ima veze sa precima, tvrdi čuveni srpski naučnik

Da li ste se ikada zapitali zašto se na balkanskim proslavama, a naročito za Božić, količina popijenog alkohola često ne smatra porokom, već gotovo obavezom? Dok bi nam čuveni čika Jova Zmaj duhovito objasnio da čovek koji želi da pije uvek nađe povod, nauka i narodna tradicija kažu da božićna čaša ima mnogo dublje, ritualne korene.

U našem narodu postoji staro verovanje, zabeleženo čak i u Vukovom „Rječniku“, da se za Božić pijenje ne samo odobrava, već se na njega gleda kao na dobar znak. Vuk piše da se polaženik namerno „opoje“ vinom dok mu ne pozli, jer se veruje da je to „dobro“ za domaćinstvo.

Preporučujemo

Otkud nam taj neobičan običaj? Odgovor leži u spoju drevnih mitova o Svetom Savi i prastarog kulta predaka.

Iako istorijskog Svetog Savu znamo kao prosvetitelja, u narodnim legendama on zauzima mesto starinskog božanstva koje putuje svetom i uči ljude zanatima. Jedna specifično srpska priča kaže da je Sveti Sava sa đavolom sadio vinograd. Nakon berbe, Sava je sebi uzeo vino, a đavolu ostavio džibru od koje je ovaj napravio rakiju. Prema legendi, Sveti Sava je probao rakiju i blagoslovio je.

- U kategoriju ovakvih spasonosnih božanstava, koja putuju po svetu i unose red, kulturu i blagostanje, dolazi, u svoj potpunosti, i sveti Sava - razume se, ne istorijski Sava, sin Nemanjin, nego starinsko srpsko božanstvo koje je, u srpskim legendama, dobilo Savino ime, a zadržalo svoje starinske funkcije. Taj "sveti Sava" putuje po srpskim zemljama, uči narod kako će da ore, da mesi hleb, da pravi sir, da seje luk, oslobađa ljude od vlasti đavolove... On je srpski Dionis, ili Orfej, ili Herkul, ili Tor - objašnjava Čajkanović u knjizi "Mit i religija u Srba".

Ovaj detalj ne postoji nigde drugde u svetu, što Savu stavlja u red sa velikim „vinskim“ ličnostima poput grčkog Dionisa ili starozavetnog Noja. Svi oni su donosioci nove kulture i spasenja, a vino je simbol tog novog, srećnijeg života.

Postoji i drugo, još starije objašnjenje koje nas vraća u doba kada su ljudi verovali da je krv isto što i duša. Da bi „nahranili“ duše pokojnika i omogućili im opstanak na onom svetu, stari narodi su izlivali krv na grobove.

Vremenom, iz ekonomskih i humanih razloga, krv je zamenjena crnim vinom. Zbog svoje boje i „božanske snage“, vino je postalo savršena zamena. Kada danas pijemo „za pokoj duše“ ili u slavu sveca, mi zapravo učestvujemo u zajedničkoj gozbi sa našim precima.

U narodnom verovanju, Božić i Badnji dan su zapravo vreme posvećeno precima. Veruje se da što se više pojede i popije na zemlji, to će trpeza naših pokojnika na „onom svetu“ biti punija.

Zato ritualno pijanstvo o Božiću nije obična kafanska zabava. To je, prema starinskom shvatanju, način da se umilostive preci. Od njih, verovalo se, zavisi da li će sledeća godina biti rodna, da li će stoka biti zdrava i da li će u kući biti dece. Što je „žrtva“ u jelu i piću bogatija, to će i blagoslov predaka biti veći.

Dakle, sledeći put kada podignete božićnu čašu, znajte da iza tog čina stoji hiljadugodišnja istorija - od vavilonskih bogova, preko Svetog Save, pa sve do naših pradedova koji su verovali da se sreća u novoj godini priziva punim bokalom.

(Telegraf.rs)