Zašto se česnica ne seče nožem na Božić? Razlog će vas NAJEŽITI

Da li ste se ikada zapitali zašto su baš orah, med i riba neizostavni deo naše trpeze uoči Božića? Iako ih danas doživljavamo kao ukusne poslastice ili deo tradicije, naši preci su u ovim namirnicama videli direktnu vezu sa „onim svetom“.

U delu srpske etnologije „Mit i religija u Srba“, autor Veselin Čajkanović otkriva nam da Badnje veče nije samo porodična večera, već drevni ritual posvećen precima - gozba na kojoj su, prema verovanju, naši nevidljivi gosti upravo duše umrlih.

Preporučujemo

Iako ga volimo u kolačima, orah je u našem narodu dugo pratio glas „opasnog“ drveta. Čajkanović navodi da se verovalo da je orah stanište veštica i zlih duhova. Verovatno ste čuli staro upozorenje da ne treba spavati u hladu oraha, jer on „uzima snagu“.

- Pošto je orah, očevidno, drvo donjega sveta i zlih demona, možemo samo očekivati da njegov plod služi kao hrana tim podzemnim demonima - beleži Čajkanović, objašnjavajući zašto je ovaj plod centralni deo obredne trpeze.

Međutim, on je imao i svoju zaštitničku ulogu. Baš kao što su stari Rimljani bacali orahe pred prag da bi „odobrovoljili“ podzemne duhove, tako i mi danas na Badnje veče posipamo orahe po uglovima sobe. To je simbolična žrtva kojom hranimo pretke i osiguravamo mir u kući.

Jedan od najzanimljivijih običaja koje Čajkanović objašnjava jeste stroga zabrana upotrebe metala na Badnje veče. Sigurno ste primetili da se badnjački kolač (ili pogača) nikada ne seče nožem, već se lomi rukama.

Verovalo se da se duše pokojnika plaše gvožđa i čelika. Kako bi se preci osećali dobrodošlo i kako ih ne bismo slučajno „povredili“ ili uplašili, s trpeze se sklanjaju viljuške, noževi i vatralji. Čak se i kuća ne čisti po dva-tri dana nakon Božića, kako se duše predaka koje su došle u goste ne bi „počistile“ metlom iz doma.

Pored oraha, tu su med i riba. Dok je med kod mnogih naroda, od starih Grka do Slovena, bio obavezna hrana koja se davala pokojnicima na daćama, riba nosi simboliku same ljudske duše.

Kada sledeći put sednete za badnjidansku trpezu, setite se da svaki detalj, od mrvica na podu do lomljenja hleba, nosi odjek verovanja starog hiljadama godina. To nije samo večera, već trenutak kada se, prema Čajkanovićevim rečima, briše granica između ovog i onog sveta, a porodica se ponovo okuplja u svom punom sastavu, sa svim svojim precima.

(Telegraf.rs)