Renato Grbić, heroj sa Dunava, otkriva bolnu istinu: Ovo je zajedničko apsolutno svima koji skoče sa mosta!

Vlasnik restorana u blizini Pančevačkog mosta "Konoba kod Goce i Renata" Renato Grbić, nadaleko poznat po tome što spasava ljude koji pokušaju da izvrše samoubistvo skokom sa tog mosta, izjavio je danas da je porodica najvažnija i da su najčešće samoubice oni koji su odbačeni od porodice.

"Veći deo tih priča je da su odbačeni od porodice, društva, da su zdravstveno slabi, da nemaju kome da se vrate, porodica je ono najbitnije i najlepše. Na današnji praznik, porodica je sve ono što je lepo i porodica je i to Badnje veče i ta večera.Tražite nešto lepo u tome koje vam daje snagu da nastavite dalje. A samoubice su, nasuprot toj priči, odbačeni", rekao je Grbić Tanjugu.

Preporučujemo

On ističe da je nešto najlepše što može čovek da doživi da bude u krugu prijatelja i porodice za vreme Božića, a da su mu ljudi kao najčešće razloge zašto su skočili s mosta pokušavajući da se ubiju navodili bili upravo to da su odbačeni od porodice.

"Imao sam priču "odbacili su me svi, deca, žena, odbacili su me iz kuće, kome ja da odem, jedino mi je ostalo da se ubijem". Tako da porodica mora da prepozna, da popriča, ako ne znaju toliko lepo da ga odvrate, ima toliko zdravstvenih ustanova, svakim danom možemo da čujemo zdravstvene ustanove koje rade to i stručnjaci da popričaju. Ja mislim da bi smanjili suicid sigurno", rekao je Grbić dodajući da je svaki problem rešiv.

Jedan je život i nema reprizu, naglašava, i dodaje da treba da se volimo, pazimo, da se družimo, pomognemo jedan drugom.

Grbić kaže da mu je neshvatljivo da se dešava da čovek padne na ulici, a da ga njih 100 ga preskoči, ni ne pogledavši ga.

"Treba da volimo život, mnogo je lepo. A time, kad uradimo nešto, onda povredimo te ljude koji nas vole. To što si uradio taj čin, znaš da si povredio one koje te vole, koji žive sa tobom. Napravio si jednu mrlju i onda posle nekom kažu "njegov tata ili mama je digla ruku na sebe". Napravio si mrlju toj deci za sutra. Treba da čuvamo život i da ne povređujemo one koji nas vole i onda je sve lepše i lakše", poručio je Grbić.

U tom kontekstu, on se prisetio svog pretposlednjeg slučaja iz septembra ili oktobra prošle godine, kada je iz Dunava izvukao čoveka koji je skočio zbog porodičnih problema.

Posle šest meseci došao je kod Grbića sa prijateljima, vratio mu stvari koje mu je Grbić dao da obuče i rekao da tako nešto više nikada nizašta ne bi uradio.

"Sve ono što mi je prošlo kroz glavu i onaj šok i onaj skok i onaj pad i posle hitna pomoć, zdravstvena ustanova, hospitalizacija, povratak kući i pogled moje troje dece i supruge. Rekao sam nema nikakvih para i bilo čega da bi uradio ovo ponovo", ispričao je taj čovek Grbiću.

Govoreći o svom prvom iskustvu kada je vadio iz Dunava samoubicu, Grbić kaže da je to bilo pre 19 godina, u vreme dok ga je pokojni brat učio ribarenju.

Kaže da je čuo prasak, kao da je nešto upalo u vodu, i u prvi mah pomislio kako je neko sa mosta bacio neko đubre u reku, što nažalost, ističe, nije neubičajena pojava.

"Ali kada smo došli malo bliže jedno 15-tak metara od mosta, videli smo siluetu čoveka koji se bukvalno batrga u vodi, nešto zaranja, izlazi i kada sam prišao, rekao samo onako, iz šale, "šta radiš, druže?". Kaže, hoće da se ubije. Ona perjana jakna se napunila vazduhom, pa ne može da potone, kao padobran. Ja mu kažem "a de da se ubiješ? Vidi kako je život lep, reka, sunčan dan, ptice pevaju, sunce sija". Rekoh "daj bre ulazi u čamac"", priseća se Grbić.

Dalje priča da je čovek još nekoliko puta pokušao da zaroni ispod vode, ali da mu jakna napunjena vazduhom to nije dopuštala, pa je, na kraju, uz ubeđivanje, pristao da se popne u čamac, a zatim su ga doveli do njihove ribarske kućice da obuče suve i tople stvari.

"Zašto je to uradio? Vidite da čovek nije pri sebi. Izvadio je par otpusnih lista sa neuropsijatrije i već vidite da nešto nije dobro sa njime. Odveli smo ga gore do mosta predali ga hitnoj pomoći i policiji. Od tad počinju da se nižu likovi, do 33. osobe", priča Grbić.

Ističe da je od tog trenutka, kada je spasio svog prvog davljenika, osetio da je njegova obaveza da to stalno radi.

"Od tog trenutka je počelo da se dešava da sam shvatio bukvalno kao da je to meni neka obaveza, neki posao, da stalno osluškujem, da stalno posmatram taj most. I kada sam u konobi pa se naslanjam na ogradu pa gledam", navodi Grbić.

Priča da se više puta, kada vidi nešto sumnjivo na mostu, a već je krenuo u grad, vraćao u konobu ili zvao sina Nikolu da proveri da li su to potencijalne samoubice.

Grbić se priseća da je jednom izvukao jednu ženu iz Dunava i da je zatim zvao njenog sina, koji se prilično ravnodušno ponašao, iako mu je rekao da mu je majka pokušala samoubistvo.

Sin je zatim telefon dao svom ocu, kome je Grbić takođe rekao da mu je supruga pokušala samoubistvo, našta je suprug jednostavno prekinuo vezu.

"Ja iznenađeno, ne mogu da verujem da su je tako odbacili. Ne verujem, mislim da je neki problem u porodici bio. Kao da je pala grana neka, a ne, majka i supruga od tog čoveka. Takav šok u meni je bio da se izgubila ta osećajnost prema ljudima, empatije nema. Za svoje roditelje bi preleteo, ne znam odakle. Ali ne samo za svoje roditelje, već i za prijatelje, i za bilo koga kome treba pomoć", naglasio je Grbić.

Dodao je da se nikada nije desilo da neku osobu spasavaju dva puta, ali da je svaka od priča o izvlačenju potencijalnih samoubica iz Dunava drugačija.

"Prvo od tog skoka, pa od samog nastupa, prilaska i priče sa tom osobom je uvek nešto malo drugačije, skrivenije", istakao je Grbić.

Seća se slučaja devojke Alise, koja je imala 25 ili 26 godina kada je skočila sa Pančevačkog mosta.

Kada ju je izvadio, ona mu je rekla da je skočila zbog svog dečka.

Grbić ju je zatim pitao da li bi on skočio zbog nje, našta mu je ona odgovorila da ne bi.

"Rekao sam joj "vidiš da nemaš razloga da radiš takve stvari". Sam taj čin njen, ona je skočila zbog nekoga, a taj drugi, njega to ne zanima. Tako da ljudi olako prepuštaju svoj život činjenici da moram da uradim nešto najgore zbog nekoga tamo koji mi nije uzvratio na bilo koji način", istakao je Grbić.

Na pitanje da li je svestan opasnosti kojoj se izlaže dok izvlači samoubice iz Dunava koji itekako zna da bude opasan, Grbić odgovara da o tome ne razmišlja u tom trenutku.

"U tom trenutku meni samo srce radi jedno 100 puta jače, adrenalinpuca, plašim se samo da mi srce ne stane, samo da li ću stići do te osobe. Sav se tresem, od nogu do glave. Onog trenutka kada ga uhvatim rukama i ubacim u čamac, osetim neko blagostanje, nešto najlepše. Onda se vratim u konobu, zbrinem tu osobu, dođe hitna pomoć i policija. Onda ja kažem: "Ajde da popijemo nešto za sve koji su tu pored mene, da nazdravimo za jedan novi život"", priča Grbić.

Ističe da sebe na smatra herojem, niti nekim posebnim čovekom.

"Ja sam jedan normalan čovek kao i svi, koji je na tom mestu u tom trenutku. Četvoro unučadi imam, sutra bar mogu da, kad ne bude bilo dede, da kažu "imali smo nekog dobrog dedu koji je nešto lepo uradio za nas, da se ne stidimo njega". Ostaće to i zapisano i dokumentovano, i po televizijama i nekim serijama gde sam glumio i nekim pričama", rekao je Grbić.

Dodaje da mu je najznačajnije to što, pored porodice, ima sijaset pravih i iskrenih prijatelja.

Na pitanje da li mu dolaze oni koje je spasao, Grbić posebno izdvaja dve mlade devojke, na koje je, kaže posebno ponosan.

"Jedna mala je imala 16 godina, a danas je već u 20-tim godinama.Uspešna je, prelepo jedno stvorenje i srce mi je puno za nju kad vidim tamo gde trebam da je vidim, na nekim mrežama, da je uspešna, nasmejana, lepa, anđeo jedan, pun života. Drago mi je što je shvatila da je život mnogo lepši od onoga što je htela da uradi", ističe Grbić.

Druga je, priča dalje, komšinicama na čijoj je svadbi bio i koja je dobila dete.

"To je nešto najlepše. To je osećaj, ono kada znate da ste podarili nekom i da je on to prihvatio, da je shvatio da je mnogo lepši život od onoga što je hteo da uradi", poručio je Grbić.

(Telegraf.rs/Tanjug)