Učiteljica zabrinuta za školstvo u Srbiji! Upozorava: Ove 3 stvari pod hitno moraju da se menjaju

Snežana Šašić je učiteljica sa 36 godina radnog staža. Ona je i pedagoški savetnik, aktivan učesnik eTwinning projekata i Erasmus+ programa, a profesionalno sarađuje i sa učiteljima iz Bosne i Hercegovine, Slovenije, Severne Makedonije i Hrvatske, jer, kako kaže, veruje da obrazovanje nema granice, a da se dobra praksa umnožava deljenjem. Za portal Zelena učionica govorila je o stanju u školama u Srbiji, o tome koliko su se deca promenila, a mi pokušavamo da to ignorišemo, kao i o programima i planovima koji nisu prilagođeni učeniku.

"I nakon više od tri decenije rada, u učionicu ulazim sa istim uzbuđenjem i odgovornošću kao prvog dana. Jer, bez obzira na sve funkcije i projekte, moje najlepše i najvažnije zvanje ostaje – učiteljica",  kaže učiteljica Snežana na početku.

Preporučujemo

Da li je škola danas mesto na koje se dolazi sa osmehom i od čega/koga to zavisi?

"Škola može da bude mesto na koje se dolazi sa osmehom, ali to danas nije pravilo, već izuzetak. To da li će škola biti bezbedno, podsticajno i ljudsko mesto zavisi od više faktora:

od klime u školi, odnosa odraslih prema deci, načina na koji se uči i vrednuje znanje, ali i od poruka kojima roditelji ispraćaju decu u školu i podrške koju sistem pruža nastavnicima.

Dete ne dolazi sa osmehom zbog zidova i planova, već zbog toga što se oseća prepoznato, prihvaćeno i bezbedno. Ako nastavnik radi pod stalnim pritiskom, administrativnim opterećenjem i bez jasne institucionalne podrške, teško je očekivati da škola zrači radošću.

Dakle, osmeh u školi nije pitanje motivacije dece, već odgovornosti sistema i odraslih.

Ali, danas nisu samo nastavnici preopterećeni – preopterećena su i deca. A umorno dete teško može da bude radoznalo dete. I o tome moramo da govorimo iskreno.

Na primer, već od prvog razreda imaju pet časova dnevno, ne računajući slobodne vannastavne aktivnosti. Za dete od sedam-osam godina to je izuzetno zahtevno. Kako dete da dolazi sa osmehom ako već u prvom razredu ima školski dan kao odrasli čovek? A da ne pričamo o starijim razredima (nastava od sedam ili osam časova dnevno, obe smene…). Gradivo je obimno, tempo brz, a očekivanja velika. Često imamo utisak da samo trčimo: obrada – utvrđivanje – nova obrada – nova tema. Prelazimo sa teme na temu, a da deca nisu stigla ni da obrade prethodnu – ni kognitivno, ni emocionalno. Nema dovoljno vremena da se stane, da se udahne, da se nešto zaista razume. Kada je škola neprekidno u režimu žurbe, tada i deca u školu dolaze sa stegom, a ne sa radošću. Osmeh ne nestaje jer deca ne vole da uče, već jer nemaju vremena da budu deca dok uče. Kada je škola u stalnoj žurbi, osmeh se gubi – i kod dece i kod odraslih.

Ipak, tamo gde nastavnici uspeju da uvedu više projektne nastave, istraživačkog rada, učenja kroz igru i razgovora – osmeh se vraća. To nam pokazuje da problem nije u deci, već u tempu i strukturi.

Uz sve navedeno, ne može se zanemariti ni način na koji se obrazovne promene uvode u praksu. Često su to brze, možda mogu reći i ishitrene odluke, donete bez suštinskih konsultacija sa učiteljima i nastavnicima koji rade neposredno sa decom, posebno u školama van velikih centara. Kada se promene uvode bez dijaloga, bez vremena za prilagođavanje i bez uvažavanja iskustva ljudi sa terena, posledice se ne zadržavaju na nivou sistema, već se direktno prenose na decu. Ona dobijaju nejasne poruke, roditelji gube poverenje u školu, a između ministarstva, škole i porodice stvara se jaz koji dodatno opterećuje obrazovni proces. Umesto partnerskog odnosa, nastaje osećaj distance i nerazumevanja, što dodatno opterećuje sve aktere obrazovnog procesa. Škola tada prestaje da bude stabilna tačka oslonca i postaje prostor stalnih prilagođavanja, nesigurnosti i improvizacije", objašnjava učiteljica.

Ako biste imali moć, koje biste tri stvari promenili u obrazovnom sistemu – odmah?

"Prvo, smanjila bih opterećenje učenika, (rasteretila bih nastavni plan i program i jasno definisala šta je u osnovnoj školi zaista osnovno). Danas smo od dece često, čini mi se, zbog opširnosti obima nastavnog gradiva, prinuđeni da tražimo više memorisanja nego razumevanja, više brzine nego smisla. Uveli smo nove predmete, nove sadržaje, nove zahteve, ali nismo smanjili ništa od starog. Mi, nastavnici, samo trčimo kroz gradivo, a deca trče kroz detinjstvo. Tako deca svake godine nose sve veći teret.

Umesto uvođenja novih predmeta bez smanjenja postojećih, potrebna je redukcija i integracija. Jedna životna tema može obuhvatiti više predmeta: jezik, matematiku, svet oko nas/prirodu i društvo, građansko vaspitanje. To smanjuje opterećenje, a povećava smisao.

Inovacija nije tehnologija, već pravo da se uspori (promena tempa). Kada nastavnik dobije prostor da jednu važnu temu obrađuje više časova, kroz različite aktivnosti, rezultati su bolji, a deca manje umorna.

I mi nastavnici smo, nekada i nesvesno, deo tog problema. Iskreno. Kada vidimo da imamo „jako odeljenje“, često kažemo: može još malo. A to „još malo“ se sabere – u umor, u otpor, u gubitak motivacije.

Drugo, ozbiljno bih uložila u podršku nastavnicima – ne kroz formalna stručna usavršavanja, već kroz sistemsku mentorsku podršku, manje administracije i veće poverenje u struku. Dobar nastavnik je najvažniji resurs škole. Rasteretila bih nastavnike administrativnih obaveza i vratila im vreme za decu. Dobar nastavnik ne nastaje od papira i izveštaja, već od rada sa učenicima.

Treće, uvela bih sistemsku i kontinuiranu podršku mentalnom zdravlju dece, kroz jačanje uloge pedagoga, psihologa i timskog rada, a ne kroz ad hok mere nakon krize. Jačanje pedagoške podrške – tamo gde škola sistematski radi na emocionalnoj pismenosti – kroz časove odeljenskog starešine, radionice, razgovore – primetno je manje sukoba, a više saradnje", ističe učiteljica Snežana Šašić.

(Telegraf.rs/Zelena učionica)