Dragana zarobio Hezbolah! Ispovest srpskog bicikliste: "Opkolili su me džipovima i iskočili, srce mi je stalo"

Ekstremni sportista, avanturista i pustolov na biciklu Dragan Šibalić iz Kraljeva, preživeo je 11. decembra 2025. godine pravu filmsku scenu na jugu Libana. Putujući biciklom kroz ratnu zonu, gde vreba smrt našao se oči u oči sa pripadnicima Hezbolaha. U potresnoj ispovesti opisao je taj trenutak - trenutak kada ga je, kako kaže, zarobio Hezbolah.

Dragan je priču objavio na svom Fejsbuk nalogu, a mi vam je prenosimo prenosimo u celosti:

Preporučujemo

- 11. decembar 2025. - Dan kada me je Hezbolah zarobio. Grad Sur, jug Libana. Gost kod Sneže sam bio već dva dana, a ovo jutro je bilo vreme za odlazak. Uz jutarnji čaj razmatrali smo puteve. Ona uporno savetuje: auto-put je jedina opcija. Bezbednija. Da se vratim za Bejrut. Ostale rute koje sam ja planirao ka gradu Tebnine vode kroz opustošena sela između dve vatre – Hezbolah sa jedne strane, a izraelski dronovi sa druge. Hezbolah bi me sigurno privodio, a mogli bi me zadržati mesecima dok ne provere ko sam. A za dronove bih bio pokretna meta.

"Ako bude problema, zovi!“ kaže Sneža, koja inače radi u UN.

Pritežem pedale jače nego ikad. Bejrut je na 84 kilometra. Vetar mi svira u ušima. Povremeno se zaustavljam da slikam: ratni bilbordi, zastave Hezbolaha, pejzaži puteva....Posle možda 20 kilometara, nešto me steže u stomaku. Osećam da u vazduhu visi nešto. Opasnost. I onda vidim crni džip u zaustavnoj traci, nekoliko stotina metara ispred. Vozi usporeno. Sporije od mene. Gledam ga u retrovizoru dok ga brzo pretičem. Osećam kako mi se leđa znoje. On me zatim pretiče, pa usporava. Opet sam iza njega. Igra.

Iznenada, drugi auto se iza mene pojavljuje. Usporio. Pokušava da bude diskretan, ali nedovoljno. Srce mi lupa. Jedan je ispred, drugi iza.

Džip je opet usporio, zaustavlja se. Prolazim pored njega, vozač kao priča telefonom... Posle nekoliko trenutaka grubo me pretiče i zaustavlja se trideset metara dalje. Kad sam se približio, dvojica muškaraca iskaču kao iz katapulta. Treći izlazi iz auta koji se zaustavio iza. Svi u normalnoj odeći.

„Telefon! Kamera! Telefon!“ Dreči jedan, hvatajući me za ruku. Jedina reč koju sam razumeo. Potom nastaje poplava engleskih reči, istrošenih i oštrih: „Odakle si? Gde si bio? Pasoš!“ Pokazujem. Pretražuju mi torbu. Traže da otključam telefon. Listaju slike. Zastaju na fotografijama bilborda, zastava. Gledaju me. Njihove oči su hladne, nepomične.

„Zašto slikaš?“ pita jedan.

Pokušavam da objasnim. „Volim da slikam puteve... pejzaže...“ Ne veruju. Polemišu među sobom, zovu nekog, gledaju me sumnjičavo ispod oka.

„Kad si došao u Liban?“

„Šestog decembra.“

„Gde si spavao u Suru?“

„Kod prijateljice.“

„Ime?“

„Sneža.“

„Gde u Bejrutu?“

„U hotelu...“

I tu – blokada. Ime hotela nestalo mi iz pamćenja. Ali pronalazim sliku u telefonu i pokazujem im. Jedna noć fali. Pokazujem slike šatora u kom sam prespavao između Bejruta i Sura. Svaki moj odgovor za njih je još jedna sumnja. Govor tela im priča nešto sasvim drugo.

„Imaš li kameru?“

Vadim Go Pro. Ekran – crn. Baterija mrtva.

Njihovi pogledi se ukrštaju. Nešto je odlučeno.

Slikaju me telefonom iz više uglova. Slikaju i pasoš.

U tom trenutku, treći auto, prašnjav, zaustavlja se pored nas. Vozač ostaje unutra.

„Moraš da ideš sa nama.“ Nisu mi ostavili nikakav izbor. Šta sam mogao... Uzimaju mi telefon i pasoš, predaju ih vozaču.

„A moj bicikl? Stvari?“

„Sedi.“ Naredi mi odlučno.

Sa tugom u očima opraštam se od bicikla i ulazim u stari Ford iz devedesetih, prašnjav i smrdljiv. Mladi vozač, možda 27 godina najviše, kratko mi klimnu glavom. Onda mi rukom pokaza: navuci kapuljaču preko glave.

Svet mi je postao mutan, zatvoren. Čujem samo zvuk motora. Vozimo dvadeset minuta, možda i više, skrećemo, zaustavljamo se. Izlazim ispred džamije, u gradu čije ime ne znam. Tu nas je dočekalo nekoliko mladića.

Uvode me unutra, u kancelariju preuređenu iz ogromne prostorije. Tu me dočekuje čovek starijeg lica, oko šezdeset godina, očigledno šef. Ne govori engleski. Dočekuje me ćuteći, rukuje se sa mnom, pa mi pokazuje stolicu da sednem.

Ubrzo se pojavljuju četvorica mladića. Govore engleski. Daju mi telefon i lepljivu traku u ruku.

„Prelepi kamere.“

Zbunili su me tako da sam se sav spetljao. Oni to sami odradiše, zalepivši sočiva na telefonu. Izvadiše i karticu iz telefona. Šef pokretima pita da li sam gladan. Klimam glavom. On vadi pare iz džepa, šalje nekog. Doneše mi mankiš. Jedem na silu. Posle nekog vremena: „Hoćeš vodu?“ Klimam glavom. Sipa mi čašu. Pijem. Gorak je svaki gutljaj. Čaša straha.

Sedim. Ispred mene, četvorica mladića na stolicama. Ćute. Gledaju me nepomično. Proučavaju svaki moj pokret, svaki treptaj. Ćutim i ja. Šef obleće okolo, skuplja papire. Ne drži ga mesto. Zatim, bez reči, kleknu na tepih i počne da se moli. Pridružuju mu se još dvojica koji odnekud dođoše. Zvuk muslimanske molitve ispunjava prostranu prostoriju. A mladići na stolicama, i dalje, samo me gledaju.

Čekanje je mučenje. Svaka sekunda je teška. Ispod perjane jakne nosio sam još jednu, tanju jaknu, a u njenom džepu – spas. Drugi telefon, sa libanskom karticom. Nisu ga našli. Samo Sneža zna broj. Molim se Bogu da ne pozove sada. Jedini izlaz, ali i najveća opasnost bio mi je ovaj telefon. Ako ga otkriju...

Svakih čas teram samog sebe da pitam za toalet, planirajući da Sneži otuda pošaljem poruku. Ali svaki put odustajem. Još malo. Sačekaj Dragane. Šta ako provale? A vreme prolazi. Pola sata. Sat. Ovi i dalje ćute, gledaju me. Šef je završio molitvu. Čekanje se nastavlja. Koliko god se trudio da budem miran i staložen, neka nevidljiva ruka straha me je stezala sve jače.

Onda je stigla poznata melodija – šum mog bicikla. Nekoliko njih se mučilo, pokušavajući da ga ugura kroz uska vrata džamije. Pao mi je kamen sa srca. Mladići koji su me čuvali ustaše, i ja sam pohitao sa njima da ga vidim. Poskidao sam sve torbe, kako bi ga ubacili unutra. Neverovatna slika: ne samo da su ga zaplenili, uspeli su i da mi probuše gumu.

„Koliko vredi?” upita jedan, pokazujući na bicikl.

„Oko 8.000 evra,“ odgovorih.

Oni se pogledaše u neverici. „Pa toliko ne vrede ni ova tri naša auta zajedno,“ prsnu jedan u smeh.

Usledio je pretres koji je trajao večno. Torba po torba, stvar po stvar. Pažljivo su odvajali moj Go Pro, Insta 360 kameru, kartice... Sve su prevrtali i ispipavali. A onda... naleteli su na praznu kutiju od Šaomi telefona.

„Gde ti je ovaj telefon?“

O, ne. Sve mi se steglo u grudima. Bila mi je to poslednja nada, skrivena tajna, a sada je sve bilo gotovo.

„Evo ga. Kod mene je.“

Zavukoh ruku u duboki džep jakne ispod i izvadih ga.

Njihovi pogledi su se ukrstili u nemom čudu. To je bio trenutak koji je sve promenio. Tako sam im samo dao razlog da sada i mene lično pretresu.

Ali u tom trenutku mi je bilo svejedno. Pekla me je samo jedna misao: zašto nisam iskoristio priliku dok sam je imao da pošaljem poruku za pomoć? Ta glupost me je koštala svega.

Posle pretresa odvedoše me na sprat. U ogromnoj, praznoj prostoriji, za masivnim stolom, započeo je iscrpljujući ispit. Dva mlađa čoveka, ozbiljna i koncentrisana, ispitivala su me, pažljivo beležeći svaku reč.

Prve reči koje sam čuo bile su: „Ne plaši se. Ovde ti se ništa neće desiti. Mi nismo zločinci.“

Zatim: „Znaš li ko smo mi?“

„Znam,“ promucah.

Odsečno je rekao: „Mi smo Hezbolah. Pokret otpora. Borimo se za slobodu naše zemlje.“

„Znaš li nešto o nama?“

„Čuo sam...ali nisam detaljno upućen.“

„U svetu nas zovu teroristima. Zato što branimo ono što je naše? A šta je onda Izrael? Šta se dešava u Palestini? Je li to teror? Koga ti podržavaš?“

„Palestinu,“ rekoh čvrsto. „Amerika je bombardovala Srbiju 78 dana. Kod nas niko ne voli Ameriku i Izrael.“

„E pa, vidiš. Oni sada hoće našu zemlju. Sela uz granicu su porušena. Izraelci nemaju milosti. Probijaju se sve dublje u našu teritoriju. Žele do Sura da stignu. Jesi li video ruševine po gradu? Mi branimo Liban. Naša vlada je beskorisna. Radi za Ameriku... Jesi li ikad bio u Izraelu?“

„Nisam.“

„Planiraš?“

„Ne.“

Ispit je krenuo duboko u detalje: gde sam spavao prethodnih dana, koga poznajem u Libanu, kojim putem putujem, ko me finansira... Kad sam pomenuo da živim od prodaje knjiga, tražili su da im pokažem slike njih. „Mi ne znamo ko si ti. Za koga radiš? Možda si špijun? Zato si ovde. Sve ćemo proveriti.“

Uputili su mi i upozorenje za Siriju, moju sledeću destinaciju. „Mi smo pohvatali sve teroriste ISIS-a i proterali ih iz Libana. Oni takođe rade za Ameriku. U Siriji ih ima mnogo. "Pitanja su se uzastopno smenjivala, ponekad se i ponavljala – klasična taktika da se uhvati nedoslednost. Ali kroz sve to, držali su se kulturno, ljubazno. Nikada nisu podigli glas.Na kraju, jedan od njih me je pogledao direktno: „Hoćeš li o ovome pisati u svojoj knjizi?“„Hoću.“

„Šta ćeš napisati?“

„Istinu. Onako kako se desilo.“

„I kako ćeš nas opisati? Kao teroriste?“

„Ne. Sada znam ko ste. Čuo sam vašu stranu.“

Vratili su mi pasoš i telefone.

„Slobodan si. Možeš da ideš. Ako hoćeš, možeš i da ostaneš kod nas.“

„Ne, hvala... idem dalje.“

Ali sada je novi problem bio guma. Nespretno sam pokušao da je zamenim, oštetivši ventile. Beznade me je obuzelo. Nije mi se dalo da mrdnem od džamije. Videvši ovo, dvojica mladića jednostavno uzeše točak, sedoše u auto i pohitaše u potragu za rešenjem. Nastala je prava akcija – pozivi, pretraga. Vratili su se sa točkom od vulkanizera. Guma je zalepnjena, ali spoljašnju nisu umeli da namontiraju.

A ja sam bio krajnje iscrpljen, i telom i duhom.

Sve ovo je pažljivo pratio šef, čovek koji je odlučivao. Bližio se mrak. Pokazao mi je da uđem u njegov pikap. Bicikl i oprema ostadoše u džamiji, a ja pođoh sa njim. Svratismo u restoran gde je kupio mnoštvo hrane i sokova. Zatim smo krenuli u brda iznad grada. Putevi su bili neverovatni, serpentinski usponi kakve nikada pre nisam video.

Stigosmo do njegove kuće. Lepa, prostrana vila sa ogromnim zastakljenim balkonom i pogledom koji je otimao dah – na beskrajno Sredozemno more koje je svetlucalo na horizontu. Sedosmo na balkon, koji je služio i kao dnevna soba. Veliki TV, udobni kauč, sve čisto i uredno.

Matori nije mnogo pričao. Ubode po koju reč engleskog. Ponudio mi je hranu, a zatim je doveo svoju ćerku. Obučena u crno, sa belim licem koje je sijalo, prekrivenom kosom... Bila je to jedna od najlepših osoba koje sam ikada video, verovatno ne starija od 23 godine. Dobro je govorila engleski

Odmah je tražila moj telefon i unela vaj-faj lozinku. Do tada nisam smeo ni da ga dodirnem.

„Daj mi tvoj Instagram,“ rekla je.

Tako sam se malo oslobodio videvši da se može opušteno pričati sa njom. Došao je kasnije i njen brat, a zatim i snajka. Počele su da puše nargile, nudeći i meni. Ljubazno sam odbio.

Onda mi je donela kokice- e ovo možeš...

(Sledećeg dana mi je na WhatsApp poslala poruku sa skrinšotovanim slikama jedne moje objave sa fb i instagrama: ,,Molim te obriši ovo, ako vide u Siriji ubiće te sigurno..."

Matori je na Jutjubu pustio neku dokumentarnu emisiju o Srbiji, što me je neopisivo dirnulo. Ispričali su mi delove svoje porodične priče, duboke i složene. Ispostavilo se na kraju da imaju veze i sa Srbijom.

I tako sam, neverovatnim spletom okolnosti, prenoćio u brdima iznad Sredozemlja, srca punog zbrkanih emocija.

(Telegraf.rs)