"Bili su leševi na sve strane, video sam ženu sa svinjom u utrobi": Jeziva ispovest Srbina iz Jasenovca

Nekada davno postojala je država pod nazivom Kraljevina Jugoslavija, koja je pod dirigentskom palicom kralja Aleksandra Karađorđevića bila snažna i respektabilna tvorevina, ali i meta onih koji su želeli da joj vide kraj. Ljudi koji su živeli na teritoriji Vojvodine, Bosne i Hercegovine i Hrvatske bavili su se svojim svakodnevnim poslovima, radovali se životu i svemu što on nosi, kada su iznenada pali pod okupaciju Nezavisne Države Hrvatske, pod patronatom Ante Pavelića.

Zločini koje su počinile ustaše i danas su predmet rasprava, više od 80 godina kasnije. NDH se prostirala sve do Zemuna, baš kao nekada Austrougarska, a njen režim imao je za cilj uništenje svega što je bilo druge vere i nacionalnosti. U toj nameri pokazali su brutalnost koja je prevazilazila i nacističke zločine. Imena poput Ivice Matkovića, Dinka Šakića, Ante Vrbana, Ljube Miloša i Vjekoslava Luburića ostala su zapamćena kao glavnih egzekutora nad Srbima, Romima i Jevrejima. Otišli su toliko daleko da su čak i oružju namenjenom ubijanju Srba dali naziv „srbosek“.

Zatočenici u logorima Jasenovac, Stara Gradiška, Sisak i drugim stratištima prošli su kroz pravi pakao. O tim zločinima se i danas govori, ali tačan broj stradalih nikada nije pouzdano utvrđen, jer je nakon Drugog svetskog rata mnogo toga ostalo zataškano. Redakcija Telegrafa pokrenula je specijal "Jasenovac, priča koja traje“, u okviru kog smo razgovarali sa preživelim logorašem iz Jasenovca, Milenkom Čekićem, koji nam je svedočio o potresnim i izuzetno jezivim iskustvima iz tog perioda.

- Sve je počelo u proleće 1942. godine, kada je ustaški teror uveliko vršen nad narodom, uglednim ljudima, odvodili su im porodice. Rat je buktao jednim delom evrope, ljudi su to shvatili i krenuli da se spremaju za bekstvo od kuća.U mojoj porodici, kao i svakoj drugoj priprema je vršena kao i u svakoj drugoj, spremala se pokretna imovina, žito, sva moguća hrana i sve sklanjali u šumu. Demontirali su jedan ambar i odneli u šumu, u jednu jarugu, računajući da to neće trajati dugo. Sećam se da je mene moj otac stavljao na kola, pored te građe i vozio do te šume, nikada nisam znao da li je to radio da vidim gde je to ako se on ne vrati. Izneli su sve što su imali i nakon toga je bila i krsna slava, Đurđevdan, došli su gosti koji su mogli, proslavilo se to kako se moglo i to je poslednji put kada smo se kao porodica okupili - započeo je.

Bombe su padale svuda okolo

- Narod se dao u bekstvo, u Kozaru, jer je to jedna pitoma planina, izdrazdana jarkovima i dolinama i rečnim slivovima, bila je skrovište krajiških naroda za vreme ranijih ratova. Pokrenuo se ceo svet iz tog mesta, ljudi su upregli konje, volove, koje, šta imao, tovarili su u kola šta su stigli, vezali su za kola stoku i krenulo se sa bekstvom. Odrasli ljudi su uglavnom išli putevima sa tim zapregama, a mi koji smo išli pešice smo hvatali prečice. Prvi put sam osetio rat kada otišao nekih 500 metara od kuće. U tom šumskom kompleksu bilo je dosta naroda koji se spuštao niz strmu dolinu, pa onda da se hvata pravac kod Slabinje gde sam ja rođen, ka Čitluku i onda prema Knežici i dalje za Kozaru. Sa Hrvatske strane preko reke Une, počelo je bombardovanje, ne znam sa čim su gađali, da li možda minobacačima, je je to bilo vazdušnom linijom 5,6 km. Bombe su padale oko nas, a mene je vodio brat od strica, njega je pogodila granata u nogu, a on je rekao: "Joj, mene ubi". Tu je bila moja majka sa još dvoje dece, bebom i ćerkom od sedam meseci. One i još neke žene su prišle, a njega je granata pogodila u gležanj desne noge i raznela mu taj deo pete, oni su ga zavili nečim. Došao je otac po njega, stavili su u zapregu i ja više ne znam šta je bilo sa njim - nastavio je Milenko.

Ustaše su pobedile sve ranjenike

-U šumi je bila bolnica za ranjenike, kao šumska kuća. Ustaše su ušle tamo i pobedile sve ranjenike, uspeli da se spasu samo oni koji su se zavukli u neke rečne škrape. Sećam se, otac dođe sav krvav, izvaličivši ranjenike, dođe samo da zameni stvari, da mu majka opere. Sećam se da mi je doneo dva klipa kukuruza, to je bilo kraj jula. Avioni su naletali svakodnevno, bacali bombe, pa se spuste niže i onda pucaju iz mitraljeza. Sećam se, sedim u kolibi i gledam kako po onoj reci ide rafal. Posle svakog bombarodovanja bilo je na desetine ubijenih i raskomadanih tela. Moja majke je kad god čuje avione, ona nas strpau tu kolibu i sve što ima od pokrivača, ona stavi na nas, pa onda one grane jelove, a ona se skloni tu uz drvo, dok ne prođe, a kada prođe, onda nas otrkiva i gleda da nas neki geler nije pogodio, jer je to bila svakodnevnica, da neko strada. Sve je to trajalo, dok su Partizani imali snage da nas brane, a onda je oko 30 hiljada nemačkih vojnika sa punom opremom i tenkovima ušlo i oko 15 hiljada Ustaša, negde oko 45 hiljada vojnika je celu Kozaru stavilo u obruč, niko nije mogao da izađe - naveo je on.

Bilo je jezivih scena

- Kad su nas poterali iz Kozare kao zarobljenike, usput smo nailazili na leševe ubijenih, kola sa konjima, unutra samo deca, koju je neko morao da ostavi ili i mu nisu dozvolili da ih uzme. Bilo je strašnih scena, neprijatno mi je da kažem, danas gledam sliku žene kojoj se svinja zavukla u utrobu. Uz put smo nailazili na gomile leševa, ubijene ljude, napuštene zaprege. Deca su vrištala, roditelji su morali da ih ostavljaju. Najstrašnija scena koju pamtim je ona kod ustaškog mesta Dubica. Lokalni meštani, Hrvati i muslimani, prepoznavali su ljude iz kolone jer su pre rata dolazili na pijace. One koje bi prepoznali kao partizanske saradnike, odmah su izdvajali i zatvarali - rekao je.

Logor se stalno praznio i punio

- Sećam se ogromnog prostora ispunjenog ljudima. Bilo je stalno kretanje. logor se praznio i punio. Ljudi su umirali, odvođeni na stratišta, a novi su dolazili. Sećam se jame u okviru ciglane iz koje se vadila zemlja, a koja je uvek bila puna vode. Mi deca bismo išli do te bare da se igramo, terali smo žabe, a u vodi su plivali leševi. Ljudi su pili tu vodu jer druge nije bilo. Jednom smo brat i ja provirili kroz kapiju jedne kuće blizu logora, tražeći hleb. Za stolom je sedeo čovek u ustaškoj uniformi. Kad nas je video, dreknuo je: "Marš napolje!" Pobegli smo glavom bez obzira kroz močvarne delove, upadajući u vodu. Nabasali smo na gomilu nabacanih leševa. Moje detinje oči su tada videle užas koji čovek ne može ni da zamisli - zaključio je Milemko Čekić.

Čitavu priču možete pogledati u videu.

(Telegraf.rs)