Prvo dete mi je umrlo, poželela sam da nestanem: Mila (29) prošla nasilje i gubitke, a na kraju postigla ČUDO

"Prvo dete mi je preminulo, tako što je aspiriralo mleko u pluća. Borio se šest meseci. To je na mene ostavilo ozbiljne psihičke posledice. Poželela sam da nestanem", ovako je svoju ispovest za Telegraf.rs započela Mila Petrović.

U svojih 29 godina Mila je prošla kroz dijagnozu cerebralne paralize, porodično i vršnjačko nasilje, ucene i manipulacije, a potom i ono najteže – gubitak deteta. Ipak, danas stoji uspravno, možda nasmejanija nego ikada, rešena da svom drugom sinu pruži detinjstvo kakvo sama nije imala.

Mila od detinjstva pati od cerebralne paralize. Sada se na njoj to ne vidi, ali iza nje stoje godine upornog rada, svakodnevnog vežbanja i trauma koje je uložila u to da bude funkcionalna. Od desete do petnaeste godine konstantno je bila primorana da leži u bolničkom krevetu i strepi da li će ikada dočekati dan kada će njen život biti kako treba.

- Nisam imala pravo na detinjstvo. U tom periodu bolest se strašno pogoršala. Nismo bili sposobni da se borimo finansijski, pa smo tražili vežbe i načine kod kuće. Moja majka me je svaki dan vozila i vraćala iz škole na staroj, propaloj bicikli. Ona je imala 40 kilograma, ja sam imala 40 kilograma. Znači, ona je svaki dan teglila 80 kilograma, biciklom kome su gume pukle i krpljene sto puta - prisetila se ovog tužnog perioda Mila.

Godinama je raspuste provodila u bolnici, a iz škole je izostajala svake dve do tri nedelje. Zbog toga je bila meta vršnjačkog nasilja. Kao da to nije bilo dovoljno, ni porodični odnosi nisu joj pružali sigurnost. Mir nije pronalazila ni u sopstvenom domu – mestu koje bi trebalo da bude utočište.

- Moja mama je vaspitana da ćuti i trpi. Tako je vaspitala i mene. Trpela je zlostavljanje, a ja sam to gledala - kaže Mila, dok joj glas podrhtava.

Iako je tada bila samo dete, Mila se nikada nije smejala.

- Prvi put sam se iskreno nasmejala na času srpskog jezika. Smeh je bio takav da mi se celo telo zatreslo. Mislim da sam tada naučila da se smejem - rekla je.

Upravo je njena profesorka srpskog jezika, Sanja, bila ta koja je podstakla Milin smeh i postala njena večna inspiracija.

- Kada sam dobila pet na sastavu iz srpskog, a ni slutila nisam da će se to dogoditi, morala sam da pročitam svoj rad pred celim odeljenjem. Plašila sam se. Plašila sam se da će me ismevati, gađati me papirićima, čak i ciglom, koje u učionici nije bilo. Imala sam napad panike, iako nisam znala da to postoji. Pozelenela sam, požutela, nisam videla gde se jedna rečenica zaustavlja, a gde druga počinje, cela sam se tresla. Tada je nastavnica Sanja stavila ruku na moje rame i istog trenutka sam se smirila. Poželela sam da ja jednog dana stavim ruku na nečije rame - ispričala je Mila.

Baš u ključnom trenutku, kada je Milin život mogao da ostane tragedija zauvek ili da se pretvori u bajku, pored Sanje deo Miline svakodnevnice postao je i jedan lekar, Dušan.

- Dušan je osoba koja je bezuslovno volela svoj posao. On mi je lečio dušu. Mislim da sam zaista odrasla kada je on preminuo pre jedanaest godina - Mila nije otkrila mnogo o njemu, ali se na njenom licu mogla videti duboka ljubav koja nikada neće nestati.

Zahvaljujući Dušanu i Sanji, Mila je od deteta koje jedva preživljava crnilo svakodnevnice postala vesela devojka koja ima samopouzdanje i snove. Sanjala je da postane socijalni radnik. Tik pre nego što je upisala fakultet, Mila je upoznala svog muža. Krenula je na fakultet. Studirala je ono što voli i uživala je u tome, a onda je na drugoj godini studija, 2020. godine, dobila prvog sina – nazvala ga je Dušan. Godinu dana kasnije na svet je došao i mališan Vukan.

Studije i novo roditeljstvo, periodi koji bi za svakoga trebali da budu najlepši, za Milu su doneli nove teške tragedije.

- U početku je sve bilo savršeno. Mnogo smo se voleli. Dobili smo prvo dete, koje je nažalost preminulo, tako što je aspiriralo mleko u pluća. Borio se šest meseci. To je na mene ostavilo ozbiljne psihičke posledice. Poželela sam da nestanem - rekla je.

Gubitak deteta razdvojio je ovaj par, a Mila je vrlo brzo shvatila da to nije dobro. Potražila je stručnu pomoć.

- On je bio ljut na ceo svet, mrzeo je sve što hoda. Ja sam otišla u drugu krajnost. Odlaskom na psihoterapiju i time što sam studirala socijalni rad, shvatila sam da taj odnos nema budućnost - rekla je Mila.

Tri godine je Mila razmišljala kako da ode iz tog odnosa, ali ju je njen, sada bivši suprug, ucenjivao. Svestan da zbog dijagnoze ne može da pronađe lako posao, koristio je novac neophodan za dete da je zadrži u tom braku.

- Nisam želela da Vukan gleda kako se svađamo. Zbog odnosa koji je bio takav kakav je bio, on je bio malo kod mojih roditelja, malo kod nas. Studirala sam i polagala ispite što sam brže mogla, kako bih što pre bila finansijski sposobna da se osamostalim skroz. Moj bivši nije hteo da se razvedemo, ali je na kraju pristao, rekavši da ni na jedan način ne želi da učestvuje u roditeljstvu. Znala sam šta to znači, ali mislim da nisam bila baš potpuno svesna toga - objasnila je Mila.

Čim je završila fakultet, Mila se razvela i našla jedan dom u kom je mogla da bude pripravnik. Međutim, nakon samo mesec dana ugovor joj nije produžen. Briga o detetu i starim roditeljima naterala ju je da već isti dan pokuša da nađe novi posao.

- Nisam gledala samo posao u struci. Probala sam u nekoliko staračkih domova u Novom Sadu i Beogradu, ali nije bilo realno da ostavim dete ovde i odem tako daleko, pripravničkom platom. Prijavila sam se za posao u pekari, ali ni to nije bilo realno. Odbili su me zbog moje dijagnoze. Isti sam problem imala i na benzinskoj pumpi i u jednoj fabrici. Mislila sam da nikada neću naći posao, pa sam upisala master i dobila studentski dom u Novom Sadu, odakle sam mogla da radim za jednu nevladinu organizaciju - ispričala je Mila.

Posao je bio pristojan, Mila nije bila previše zadovoljna, ali je bilo lepo raditi tu. Međutim, prošlog februara bila je obaveštena da joj se ugovor neće produžiti, kao ni drugim ljudima sa invaliditetom. Mila se ponovo našla u panici. Ipak, sreća joj se osmehnula.

Među mejlovima u spamu pronašla je poruku koja joj je potpuno preokrenula život – ponudu za posao u staračkom domu u Bečeju, gradu u kom je odrasla.

- Kada sam otišla na razgovor za posao i ušla u svoju kancelariju prvi put, tamo sam ugledala jedan plavi registrator sa svim papirima vezanim za socijalni rad. Srce mi je zaigralo. Kad god krenem na posao, srce mi igra kao tada. Sada, u mom staračkom domu, zaista mogu da stavim ruku na rame nekome i pružim mu mir i to radim svaki dan - rekla je sa osmehom.

Osim stalnog zaposlenja, Mila je položila i teorijski deo vozačkog ispita, kupila kola i prilagodila ih svom invaliditetu, a sada polaže časove vožnje. Planira da potpuno obnovi i uredi roditeljsku kuću, a sve to uz svog vernog pratioca Vukana. Deteta koje je toliko simpatično i veselo da se njegova slika može naći kao reklama za ljubav.

- On je dete koje se po ceo dan smeje. Ja ne znam kako je takav, stalno je nasmejan i uvek nađe nešto da uradi da nasmeje i sve nas. Danas kad se osvrnem na sve, uvek kažem da je moj prvi sin, Dušan, postao moje svetlo, a da je Vukan moj put - zaključila je Mila.

(Telegraf.rs)