Da li ste čuli za "živi oganj"? Ovaj ritual se primenjuje na istoku Srbije, a veruje se da ima neverovatnu moć

Živi oganj je jedan od najstarijih narodnih rituala za zaštitu i isceljenje, i ljudi i stoke, u tradiciji našeg naroda. Prema verovanju, on ima moć da očisti selo od bolesti, uroka i nečastivih sila. Sva vatra u selu bi se pogasila, a nova bi se palila isključivo od "živog ognja" i prenosila od kuće do kuće kako bi se povratila sreća i zdravlje. Ovaj običaj je nekada postojao i u našem, sokobanjskom, kraju, piše Banjski žurnal.

Živi oganj se dobijao isključivo prirodnom načinom trenja dva komada suvog drveta, najčešće leske ili lipe. Pod kojim uslovima, kad i ko može da vadi — izvija živu vatru, bilo je tačno utvrđeno i toga se moralo strogo pridržavati da bi običaj valjao. Živa vatra se obično vadila leti, periodično ili povremeno. U stvari, činilo se to u određene dane, obično na neki praznik, ali i onda kad se ukaže potreba. a taj čin su, u potpunoj tišini, obavljala dva dečaka-blizanca ili dečak i devojčica sa sličnim imenima.

Preporučujemo

Goran Petrović, učitelj i čuvar narodnih običaja i tradicije sokobanjskog kraja, pogotovu iz svog rodnog Sesalca, seća se ovog običaja iz priče svog oca, a koju je njemu pričao njegov pra-deda:

"Pra-deda mog oca, rođen 1884. godine, pričao je ono što je njemu njegov otac kazivao. Za Trnovicu, 8. avgusta, selo je obavljalo taj običaj. Sva domaćinstva bi pogasila sve vatre na ognjištima, a na mestu preko reke, baš preko puta moje kuće, došli bi meštani, bar po jedan ili dvoje iz svake kuće. Dva deteta istih ili sličnih imena, Stojan i Stojanka, Jovan i Jovanka… palila su "živu vatru", ne kresivom, ne šibicom, isključivo trenjem dva parčeta drveta".

Neposredno pred vađenje nove žive vatre, gasile su sve vatre u selu, na svim ognjištima. Po završetku obreda, svaki domaćin je nosio po ugarak na svoje ognjište, da potpali novu vatru, gde se dalje neprekidno, simbolično, održavao živi oganj.

"Kada se vatra razgori, svako bi uzimao žar i nosio kući i ponovo palio novom vatrom ognjište. Na taj način su prečišćavali svoju kuću, terali sve bolesti, sve nečastive sile i unosili svežinu i zdravlje" kaže Goran.

Vađenje vatre se obavljalo na mestu pripremljenom za održavanje svetkovine, odnosno obreda sa živom vatrom. U blizini neke vode, reke, potoka, kroz neko uzvišenje, ili kroz grane, pravio se se prolaz kao mali tunel. Kad se izvije živa vatra, njome su se palile vatre na istočnoj strani prokopa, s leve i desne strane. Posle toga se kroz otvor proterivala stoka i prolazili su ljudi sa zapada prema istoku. Pored vatre stajali su oni koji su je vadili, ili druge određene osobe sa nagorelim granama i njima dodirivali stoku i ljude koji su prolazili, da se očiste od zlih sila, odnosno da se zaštite od bolesti.

"To je običaj o kojem se malo zna kod nas. Taj moj čukun-deda rođen je 1884. godine i on nije svedok običaja, nego ga je pamtio njegov otac rođen 1850. godine i pričao njemu, znači taj običaj se gubi negde sredinom 19. veka. A bio je prisutan ovde u našem selu" završava Goran svoju priču.

Reč vatra poznata je svim narodima u oblasti Karpata u istom značenju kao i kod Srba, ili kao naziv za prvu vatru, plamen, odnosno ognjište. Njena mistična snaga je poštovana, obožavana i pridavana su joj natprirodna svojstva, isto kao i mestu na kojem gori. Zato je ognjište imalo centralno mesto u kući, smatrano je svetim i danas je sinonim za kuću i dom.

(Telegraf.rs/Banjski žurnal)