Džabe joj kupujete ružu za Osmi mart ako joj ostala 364 dana glumite dete: Naša novinarka o surovoj istini

Koliko ste puta videli ženu u njenim četrdesetima koja za ruku vodi dva mala deteta, a preko ramena tegli pune cegere namirnica za kuću? Raščupana kosa, nesređeni nokti, flekava trenerka, sve ono što se svaka devojka sebi kune da nikada neće postati. Koliko ste puta videli isfrustriranu ženu koja umesto očiju ima podočnjake, a na svaku rečenicu odgovara otrovnim opaskama, spremna da vam skine glavu onog trenutka kad od nje zatražite još jednu stvar?

Koliko je žena brigu o sebi zamenilo brigom za neke druge ljude? Svi su važniji od nje. Od nje je važnija i čista posteljina, prazna korpa za veš, koja nikada nije prazna, čisti sudovi, kuća bez prašine i završen posao. A one na nogama stoje kao roboti, dok im se suze skupljaju u očima od umora, a mislima se vrti pitanje "Šta nije u redu sa mnom, pa ja nemam razloga da plačem?"

Preporučujemo

Svake godine za Dan žena, dame širom sveta dobijaju ruže, orhideje i čokolade na poklon od muškaraca u svom životu. Od tate, brata, dečka, muža, kolega, poslodavca, buketi se nižu na stolovima, a čokoladice se dele. I dok svet spolja slavi Dan žena,  u nama ostaje gorak ukus svesti: za povišicu ne pitamo, trudničko i porodiljsko nadoknađujemo sami, a najbliži će se javiti tek kada im zatreba gotov ručak.

Klara Cetkin borila se za najosnovnije - mogućnost da žene izađu na tržište rada i po prvi put u životu zarade svoj dinar, simbol samostalnosti i slobode.

- Ako je cilj da žena postane slobodno ljudsko biće, onda joj ne treba oduzimati rad, niti skraćivati radno vreme, niti ograničavati oblasti u kojima može da radi - rekla je Klara Cetkin te daleke 1889. godine.

Danas ta osnovna prava postoje. Ali sloboda i samostalnost koje smo dobile su se pretvorile u novi teret. Jer ravnopravnost na papiru ne znači i ravnopravnost u svakodnevnom životu. Dok muškarci svoj život najčešće grade oko karijere, sa povremenim izletima u porodične obaveze, većina žena svakodnevno balansira između bezbroj pitanja "A mama?" i ozbiljnih profesionalnih pritisaka. I sve to rade doterane, nasmejane i spremne da pokažu kako je sve pod kontrolom.

I one jesu srećne, ali su preumorne, zabrinute i istresirane. Najcrnje je to što su one povlašćene, one oko sebe imaju muškarce koji pruzimaju odgovornost, znaju da kuvanje nije "ženski posao" i žele da se dame oko njih osećaju voljeno. Njihova braća, očevi, muževi i sinovi su njihova podrška, a ne njihov teret. I mada su one većina, još uvek postoji preveliki broj žena kojima su muškarci - deca.

Od takvih žena porodica očekuje sve. One žive začarani krug radova po kući, odlaska na posao, oblačenja muževa i dece. Sve ono što druge žene rade iz ljubavi, one rade iz moranja jer muškarci koji treba da budu njihov stub, postaju njihova najveća tačka saplitanja. Oni ih osuđuju, viču na njih i prave nered tamo gde je pre samo pet minuta napokon usisana i poslednja mrvica sa poda. I opet, društvo to naziva "normalnim životom".

Društvo vidi ženu kojoj je kosa ispucala, a koža izgubila sjaj i smatra je "normalnom", čak i sveticom. Druge žene je potajno osuđuju i iza leđa pitaju "da li je ona ikada videla brijač ili hidrantnu kremu?", a muškarci govore da je "jadnica poružnela od dece", ali svi znaju a je to uloga koja mora da se igra i nikome ne padne na pamet da joj ponudi makar kratak predah. Nju muž vara ili je bije, svekrva joj broji svaku sitnu grešku, a prijatelji očekuju da im bude dostupna u svakom trenutku, a ona jedva stoji na nogama.

I onda za osmi mart dobije tu jednu ružu - simbol slobode i samodovoljnosti, koji je u stvarnosti postao još jedna obaveza, još jedan podsetnik na sve što joj nije trebalo, ali mora da izdrži.

Na putu do ravnopravnosti žene se i dalje sapliću - jedna o drugu, ali i o muškarce.

Imala sam sreće da su žene i muškarci u mom životu moji stubovi. Tu da me zamene na poslu, skuvaju ručak i pruže mi deset minuta mira. Imala sam sreće da me mama i tata nauče koliko vredim, da moj brat bude onaj koji stoji čvrsto iza mene ne dozvoljavajući da me iko na svetu povredi. Imam sreće da moj partner voli da me vidi odmornu i nasmejanu i lepu, pa makar to značilo da on mora da uradi neki posao po kući dok ja pijem kafu i mackam nokte.

U 2026. godini to je jedino što želim svim drugim ženama za osmi mart i sa tim u vezi želim da poručim svim muškarcima da svoje sestre, majke i ćerke tretiraju onako kako žele da ih njihov budući partner jednog dana tretira. Ruža i pohvala nisu dovoljni, ako od njih očekujete da svaki dan kuvaju, spremaju i služe. Kada žena nauči da je kuvarica, spremačica i sve drugo što vam zatreba, to će biti ceo život. Ne dozvolite da im se to dešava!

Dame molim da jedna prema drugoj budu blage, da razumeju teret koji sve nosimo i pružimo podršku tamo gde je to moguće. Da jedna drugoj damo ono što nam fali od muškaraca.

Samo tako, kad za dvadesetak godina neka druga mlada novinarka bude pisala ovaj tekst, moći će da se osvrne oko sebe i zahvali se na ruži i čokoladi iz dubine srca, svesna da sutra neće postati ona raščupana žena koja sa pijace vuče cegere i decu za ruke. Jer osmi mart nije kazna, nego potvrda da smo voljene svaki dan.

(Telegraf.rs)