Istoričar Milan Gulić: Srbi proglašeni za loše momke, a međunarodna zajednica zauzimala samo jednu stranu

Istoričar Milan Gulić izjavio je da je odluka o pokretanju NATO agresije protiv Jugoslavije 1999. godine bez odobrenja Saveta bezbednosti UN bila presedan i dodao da se danas vidi koliki je to bio problem.

"To jeste bio presedan i mi danas tek vidimo koliki je to bio problem. Međutim, treba imati na umu da je NATO već u procesu raspada socijalističke Jugoslavije, u ratovima koji su ga pratili, itekako intervenisao i itekako zauzimao stranu. Još 1998. godine NATO i SAD i pojedine članice NATO-a, kao i organizacije u celini, zauzeli su taj stav gde se zna ko su loši momci, to su Srbi, i u principu svima drugima su dozvoljena sva prava u borbi protiv Srba", rekao je Gulić za Tanjug povodom 27 godina od početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije.

Preporučujemo

Dodao je da Srbima nije bilo dozvoljeno ono što bi svakoj drugoj državi bilo dozvoljeno.

"Kada na taj način postavite stvari, onda nije potrebno ni to odobrenje Saveta bezbednosti. NATO je još 1994. godine udarao na ciljeve u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj. Naročito krajem avgusta i početkom septembra 1995. sprovedena je vrlo ozbiljna vazdušna kampanja na ciljeve u Republici Srpskoj", podsetio je Gulić.

Naveo je da se svakako radi o jednostranom principu, o zauzimanju samo jedne strane u tom ratu, bez razumevanja onoga što se dešava na terenu i bez volje da se situacija sagleda na objektivan način.

Prema njegovim rečima, odluka da se krene u NATO agresiju bila je vrhunac međunarodnog uplitanja u unutrašnja pitanja Republike Srbije.

"Već od 1992. godine možemo da kažemo da se taj takozvani kolektivni zapad ili ono što se u to vreme nazivalo međunarodnom zajednicom sve više upliće u kosovski problem i unutrašnja pitanja Republike Srbije i to baš na onaj način na koji se uplitao i u ostale probleme koji su pratili raspad socijalističke Jugoslavije, a to je jednostrano i bez razumevanja situacije na terenu", rekao je Gulić.

Naveo je da je agresija na SR Jugoslaviju počela pod objašnjenjem ili opravdanjem da se štiti albansko stanovništvo, a sa druge strane, u potpunosti je negiran teritorijalni integritet Republike Srbije, suvereno pravo da ona svoje probleme rešava na način na koji bi to uradila bilo koja druga suverena zemlja.

"Osim što se radilo o kontinuiranoj politici uplitanja u unutrašnja pitanja, radilo se o tom jednostranom zauzimanju stava kada su u pitanju problemi na Balkanu, a očigledno da se radilo i o interesima velikih sila da se na određeni način utvrde na ovom prostoru", rekao je Gulić.

Odgovarajući na pitanje šta je dovelo do potpisivanja Kumanovskog sporazuma, Gulić kaže da je taj sporazum bio potpisan u onom trenutku kada je Jugoslavija, odnosno Srbija, već bila toliko izložena vazdušnoj kampanji i udarima koji su razarali i njenu infrastrukturu, privredne potencijale, saobraćajnu infrastrukturu ponajviše, koji su ostavili značajne gubitke u civilnom stanovništvu i koji su nepovratno uništavali jednu zemlju.

Prema njegovim rečima, ključni impuls nakon koga je rukovodstvo u Beogradu prihvatilo Kumanovski sporazum jeste pretnja novim talasom udara koji su se odnosili na elektroenergetski sistem i na potpuno razaranje.

Prema njegovoj oceni, potpisani sporazum je nepovoljan, ali je ipak garantovao teritorijalni integritet naše zemlje.

Dodao je da je to bila ona minimalna tačka za koju se Beograd tada uhvatio i zbog čega je pristao da se taj sporazum potpiše.

"Sporazum jeste bio nepovoljan, ali je barem nešto garantovao i problem koji postoji sa Kosovom i Metohijom 27 godina kasnije je u stvari nepoštovanje nekih sporazuma koji su potpisani", ukazao je Gulić.

Prema njegovoj oceni, bez ikakve dileme radilo se o jednom ultimativnom sporazumu, dakle stvar je bila prinudna - 78 dana bombardovanja, razorena zemlja, potpuno iscrpljeno stanovništvo, iscrpljena vojska i policija.

"Nema nikakve dileme da je uticalo da se na kraju taj sporazum potpiše", naveo je Gulić.

Prema njegovim rečima, i 27 godina nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma postoji otvoreni problem koji nije rešen.

"I najveći problem i još uvek vidimo da je to problem - sigurnost Srba koji su ostali da žive na Kosovu i Metohiji i koji se, nažalost, i 27 godina kasnije odatle iseljavaju", kaže Gulić.

(Telegraf.rs/Tanjug)