Lepa inženjerka Teodora (24) obožava da vozi traktor: Najmoćnija je gazdarica u Banatu, pogledajte šta radi

Na ulazu u južnobanatsko selo Ilandža, pogled putnika neizbežno skreće ka visokim gnezdima. Rode su ovde više od ptica; one su čuvari tradicije koji se, uprkos dalekim letovima, uvek vraćaju na isto mesto. Ta ista nit neraskidive veze sa korenima obeležila je i život dvadesetčetvorogodišnje Teodore Jovanov. Dok njeni vršnjaci svoje selo vide samo u retrovizoru na putu za grad, Teodora je tokom studija u Novom Sadu odlučila da njena adresa ostane u Ilandži. Nije se vratila, jer nikada nije ni otišla, ona je ta koja svake godine dočekuje rode, čuvajući stotinu hektara porodične zemlje.

Danas, sa master diplomom inženjerskog menadžmenta u agro-biznisu, Teodora ne sedi u kancelariji, već u kabini modernog traktora. Njen izbor je spoj visoke škole i teškog rada u ravnici.

- Iako diploma inženjerskog menadžmenta mnoga vrata otvara, ja sam od početka znala svoj put. Rad u poljoprivredi me mnogo više ispunjava nego kancelarijski posao i iz tog razloga sam odlučila da ostanem ovde i da gradim nešto svoje. Teško je zato što je jako velika odgovornost i sve radiš sam, ali mislim da je na kraju mnogo veći osećaj uspeha kad znaš da si uspeo sam, naravno uz pomoć porodice. Nešto što voliš kad radiš nije teško raditi - kaže Teodora.

Njen otac Miloš Jovanov u ćerki je dobio naslednika koji razmišlja korak ispred vremena. Dok on poznaje svaku brazdu kroz decenije iskustva, Teodora donosi digitalizaciju. Za Miloša, ona je dokaz da snaga gazdinstva više ne leži u mišićima, već u znanju i posvećenosti.

- Teodora mi mnogo znači u svakom trenutku, bilo da je dan ili noć mogu da se oslonim na nju i njenu pomoć. Svako ko ima ćerku i tvrdi da ona ne može da zameni sina, ja tvrdim da je 100 posto jednakost između sina i ćerke ista - ponosno ističe otac.

Za Teodoru, traktor nije samo radna mašina, već prostor lične slobode. Iako upravlja moćnim kombajnom koji "ukroćuje" laganim rukama, u kabini traktora se, kako kaže, oseća kao u svojoj sobi.

- Iskreno lako je rukovati mehanizacijom zato što je novija tehnologija i lako se upravlja. Jako volim što sam sam svoj gazda, nemam radno vreme od 8 do 16 i ne trpim autoritet. Ne plašim se posla i dobro se snalazim. Pa u traktoru sam nekako oslobođena, a fokusirana na svoj posao, u traktoru znam tačno šta i zašto radim, pa eto. Ceo život se vozim u traktoru, pa mojim prijateljima nije uopšte čudno kad me vide u mašini. Sa druge strane volim i novac i kada je dobra godina u poljoprivredi i agraru na kraju imam i dobru zaradu - objašnjava ona.

Međutim, život u Ilandži nije samo idila iz filmova. Teodora se suočava sa istim problemima kao i svi srpski paori, od niskih otkupnih cena do neizvesnosti koju donosi svaka setva. Kao mlada preduzetnica, ona se ne bori samo na njivi, već i kroz "Asocijaciju preduzetnica Srbije“, pokušavajući da izbori sigurnije uslove za rad.

- Mislim da bi unapred cene nekih naših proizvoda trebale da se formiraju da bi znali na kraju godine kolika će biti naša zarada, pre nego što uložimo u repromaterijal. Rad u polju nije uvek kao na filmovima gde ljudi pevaju. Nije to baš tako, pogotovo ako ima kvarova ili ako su loše otkupne cene. Ali ako sve ide kako treba i ako smo zadovoljni cenom, onda može biti i pesme - iskrena je Teodora.

Inovacije su njen teren. Zahvaljujući IPARD fondu nabavili su nov traktor, a uvođenje navigacije na njive za oca Miloša bilo je pravo otkrovenje. Teodora sada planira nabavku mašina za direktnu setvu i izgradnju zalivnih sistema, svesna da bez modernizacije nema opstanka.

- Unapređujem tehnologiju. Nabavili smo prošle godine navigaciju, tata to nije imao i sada se prvi put susreo sa tim. U planu nam je da nabavimo mašinu za direktnu setvu. Ja se nadam da ću za 10 godina biti ovde još uspešnija i da ću pristupiti na još moderniji način poljoprivredi - kaže ona.

Teodora sanja da za deset godina i dalje bude na selu i da bude mnogo uspešnija, ali je zabrinuta zbog problema koje nosi nestabilno tržište.

- Stanje u poljoprivredi u Srbiji je trenutno veoma izazovno i teško u svim granama , kako u ratarskoj, tako i u voćarskoj, povrtarskoj i stočarskoj proizvodnji. Otkupne cene su niske, a prinosi u poslednjih nekoliko godina često su ispod očekivanja zbog nepovoljnih vremenskih uslova, bolesti biljaka i štetočina. Subvencije koje država daje često ne pokrivaju ni osnovne troškove proizvodnje i arende, pa proizvođačima praktično ne ostaje novac za život i za održavanje svojih gazdinstava. Ovo stanje ne zavisi direktno od vlasti, već od celokupne strukture poljoprivrede i tržišnih prilika, od niske platežne moći otkupljivača do cene inputa kao što su seme, đubrivo, pesticidi i gorivo. Zbog toga mnogi proizvođači rade sa minimalnom zaradom ili čak gube novac, što direktno ugrožava egzistenciju. Poljoprivreda u Srbiji je od velikog značaja za državu, ali da bi proizvođači mogli dostojno da žive i rade, neophodno je hitno rešavanje ovog problema, od stabilnijih otkupnih cena, preko bolje organizovanih subvencija i podrške, do poboljšanja tržišne infrastrukture. Bez toga, čak i vredni i posvećeni proizvođači, koji ulažu znanje, trud i godine rada, teško mogu da opstanu i planiraju budućnost - rekla je Teodora.

Iako joj ponekad zafali "urbaniji" duh mesta i više prostora za izlazak, Teodora svoj mir pronalazi u poznatom okruženju. Njen emotivni život je takođe vezan za Ilandžu, gde živi i njen dečko. Za nju, uspeh nije u begu, već u ostanku i borbi da njeno selo postane mesto gde će i drugi poželeti da puste korenje.

Baš kao i rode sa početka priče, koje ne traže novo nebo već čuvaju svoje staro gnezdo, Teodora Jovanov svojim primerom pokazuje da se najlepše leti tamo gde su koreni najdublji. Ona nije otišla da bi se vratila, ona je ostala da bi trajala.

(Telegraf.rs)