"Radio sam 30 godina, a imam samo godinu i po staža" Đorđe je ostao invalid, ali i dalje pravi NAJJAČI BUREK

Đorđe Kovačević (48) iz Kovina proveo je tri decenije pored vrele peći, razvlačeći kore za burek i boreći se da obezbedi egzistenciju za svoju porodicu. Danas, ovaj čovek stoji pred najtežim iskušenjem u životu, bez noge, bez stalnih prihoda i sa strahom da će krov nad glavom zameniti ulicom. Njegova priča je surovo svedočanstvo o godinama neprijavljenog rada i jedne fatalne ogrebotine koja je promenila sve.

Đorđe je u svet pekarstva ušao prerano, odmah nakon osnovne škole, vođen željom da pomogne onima koje voli.

Preporučujemo

- Počeo sam da radim sa 15 godina, odmah posle osnovne. Nisam razmišljao, samo sam mislio kako pare da se uzmu, pomagao sam sestri koja je samohrana majka, nikad na sebe nisam mislio - priseća se on vremena kada mu je jedini prioritet bio tuđi opstanak. Decenije stajanja u pekari uzele su svoj danak. Noge su oticale, kapilari su pucali, ali je posao morao da se završi.

Sudbina mu je podelila loše karte 2020. godine, kada je jedna obična, naizgled bezazlena povreda pri dostavi hleba pokrenula lavinu nesreća.

- Jedno jutro sam vozio hleb, na izlazu iz kombija sam se ogrebao i napravila se rana, to je trajalo četiri godine. Nisam išao kod lekara. Bojao sam se da odem, a čega sam se bojao Bog sveti zna - kaže Đorđe. Odlaganje odlaska lekaru završilo se kobno. U bolnicu je primljen 2024. godine, a samo nedelju dana kasnije, lekari su morali da mu amputiraju nogu ispod kolena.

Iako je 50% invalid, Đorđe se suočava sa još jednim, administrativnim zidom. Od 30 godina teškog rada, upisano mu je svega 18 meseci staža.

- Poslodavci nisu hteli da me prijave, a ja nisam razmišljao o penziji. Da sam imao pet godina staža, sad bih mogao u invalidsku penziju - objašnjava Đorđe svoju trenutnu poziciju, u kojoj preživljava sa 15.000 dinara mesečno na ime tuđe nege i pomoći.

Ostatak sredstava pokušava da sakupi na ulici, proseći od prolaznika, jer mu je struka postala nedostupna.

- Teško mi je, na kompjuteru ne znam da radim, a za burek mora da se stoji. Volim da pravim burek, baš sam pre neki dan podmetnuo stolicu i naslonio se na nju kao da stojim, pa sam pravio burek - objasnio je.

Najteža bitka, ipak, vodi se oko kuće koju je pokušao da kupi prošlog jula. Kapara je data, ali nedostaje još 28.000 evra kako bi isplatio ostatak. Rokovi ističu, a pritisak vlasnice raste.

- Gazdarica preti da će da me izbaci. Završiću na ulici ako se to ne reši. Ne mogu da plaćam kiriju, ne mogu da podignem kredit. Iskreno se plašim. Noću se probudim, ne mogu da spavam, danju sam nervozan, sam sam sluđen, zbunjen - priznaje on.

Ovaj nekadašnji majstor zanata, koji je decenije proveo hraneći druge, sada se nada da će društvo prepoznati njegovu muku pre nego što vrata kuće za njega budu trajno zaključana. Potrebna mu je pomoć da bi ostao dostojanstven u svojoj nesreći i da bi, makar i sedeći, ponovo mogao da pravi burek pod sopstvenim krovom.

(Telegraf.rs)