Miloš je rođen da pobedi: Savladao je hendikep, ostvario je uspešnu karijeru, njegovu priču svako mora da čuje

Koliko puta ste poželeli da nešto promenite u životu, pa ste odustali? Znate ono čuveno "ma ne mogu ja to, neću uspeti, nema šanse". Glavni junak naše priče će vam dokazati da ipak sve možete, uz jaku volju, želju, ali i hrabrost.

Miloš Orošić, novinar i sportista iz Beške, rođen je bez zdravstvenih problema. Ipak, život mu se iz korena promenio još u detinjstvu. Jedna bezazlena prehlada pretvorila se u pravu noćnu moru, a kao posledicu toga stekao je hemiparezu. Sa manje od deset godina suočio se i sa epilepsijom, sa kojom hrabro živi i danas.

Preporučujemo

"Usled svega toga, moja desna strana tela je ostala ukočena te sam tek nakon šest meseci počeo ponovo da učim da pričam i da šetam, a kažu da sam bio napredno dete pre toga", kaže nam Miloš na početku.

Izazovno detinjstvo i borba za normalan život uz podršku porodice

Da je situacija bila zaista toliko loša ukazuje i činjenica da je mogao da ostane zauvek u invalidskim kolicima. Srećom, uz pomoć roditelja i mlađeg brata, ali i uz njihovu ogromnu ljubav i predanost, vrlo brzo se vratio u normalu. Sa vremenom je povratio sve funkcije noge i ruke, ali je ostala posledica na šaci desne ruke.

Miloševo detinjstvo je bilo sve, samo ne uobičajeno, i nimalo slično kao kod njegovih vršnjaka. Trebalo je uklopiti način života takvog deteta u sistem koji se, po nekom nepisanom pravilu, podrazumeva.

Foto: Ustupljene fotografije

"U detinjstvu sam pokušao da se ne razlikujem od ostale dece, koliko je to bilo moguće. Nisam propuštao ekskurzije, izlete i sve što ide u vannastavne aktivnosti, međutim, svaki raspust sam sa ocem provodio na raznim terapijama. Ostaje mi u sećanju 1999. godina iako sam bio mali, i to da sam bio "atrakcija" u banji u Starom Slankamenu gde su bili smešteni i neki ranjeni vojnici", ističe on.

Suočavanje sa izazovima i dokazivanje vrednosti uprkos hendikepu

S obzirom na prirodu hendikepa, mnoge situacije sa kojima se susretao nisu bile prijatne. Pritisci su postojali, samopouzdanje je bilo u padu. Pošto je osnovnu školu završio u rodnoj Beški, nije imao toliko problema. Malo je mesto, svi se poznaju. Potom je, po upisu u srednju školu, shvatio da je svet suroviji nego što izgleda.

"Najveći problem je bio na početku srednje škole jer sam bio jedini "stranac". Jedini sam bio u razredu iz Beške, tako da su me svi gledali drugačije, baš onako kako ja nisam želeo."

Što se tiče generalno hendikepa, Miloš ističe da nikad nije dozvolio da ga procenjuju na osnovu toga.

"I u osnovnoj, srednjoj i na fakultetu radio sam sve kao i ostali, iako sam posebno na studijama imao poštedu za neke predmete upravo zbog ruke. Nisam želeo da drugi misle da ja zbog toga imam neke protekcije, u bilo kom smislu. Naravno, i dalje postoje stvari koje ne mogu da radim a mogao sam, to je profesionalno bavljenje fudbalom. Direktor škole fudbala "Ajaks Novi Sad" Svetozar Čiča, je jednom prilikom rekao mom ocu "ovaj mali ima srce, on može da bude fudbaler". Video me je da igram ali u tom trenutku još nije znao za ruku".

Primer jednostavne primene psihologije je jasan: kada upoznajemo nekoga, prvo što opažamo jeste ono što nam se vizuelno prikazuje. Pošto je Milošev hendikep vidljiv, reakcije ljudi variraju, a mnogi u neverici slušaju ne samo kroz šta je prošao, već i šta je uspeo da postigne.

"Postoje razni ljudi. Neki imaju empatiju, neki ne znaju ni značenje te reči. Mnogi ljudi oko mene (ne računam porodicu naravno), nisu verovali da ću ja sve ovo uspeti. Završio sam fakulet sporta i fizičkog vaspitanja, trčao sam polumaratone, bio sam balkanski viceprvak na 200 m i 400 m u paraatletici, veliki broj ljudi je sa nevericom to prihvatalo, jer pojedinci su mislili "to je onaj bangavi", posebno pojedinci koji verovatno mrze i sami sebe" ponosno nam je rekao, a onda se osvrnuo i na svoju najveću ljubav – sport.

Ljubav prema sportu i novinarstvu pobedila sve predrasude

"Igrao sam fudbal od svoje šeste godine, prošao sve mlađe kategorije, sve do omladinske selekcije, ali kada je trebalo da pređem u seniore isprečio se lekarski pregled. U tom trenutku tog lekara nisam mogao da shvatim, ali vremenom sam razumeo da je on samo radio svoj posao, i pomirio sam se s tim. Pre desetak godina počeo sam sa sportom za osobe sa invaliditetom, tako da sam bio dva puta drugi u Srbiji, a jednom drugi i jednom treći u Vojvodini u parastonom tenisu. Imao sam čast da upoznam Borislavu Perić – Ranković koju sam u tom trenutku gledao kao uzora. Definitivno taj moj sportski duh me je isterao iz sale i od stonog tenisa tako da sam počeo da se bavim i paraatletikom."

Foto: Ustupljene fotografije

Osim sporta, inspiraciju je pronašao i u pisanju, pa je, shodno tome, upisao studije novinarstva. Prvu emociju ka umetničkom stvaralavštvu putem pera osetio je još u srednjoj školi.

"Novinarstvo je krenulo još od srednje škole kada smo iz srpskog jezika imali temu da uradimo intervju. Naime, svi su intervjuisali komšije, mame, tate, ali ja sam hteo neki bum! Preko Gorana Smiljanića koji je tada igrao u FK Vojvodini došao sam do Stefana Apije (tadašnjeg reprezentativca Gane, koji je igrao u Vojvodini) i njemu sam postavio nekoliko pitanja. Kada sam doneo rad u školu malo ko je verovao u to, ali sam to za svaki slučaj potkrepio i slikom jer sam znao da će biti nevernih Toma kao i uvek kada sam i ja u pitanju. Mislim da je to bio okidač. Nastavio sam da pišem sam za sebe, napravio pauzu godinu dana, a naredne odlučio da upišem žurnalistiku. Međutim, nisam uspeo da upadnem na budžet, a tada nismo imali novca da platimo moju godinu, koja je u tadašnje vreme, iznosila preko 1.000 evra, što je bilo malo bogastvo jer je u tom trenutku samo tata radio, a Marko, mlađi brat, koji sada igra fudbal u Kanadi, je bio srednjoškolac. Svi su mislili da od fakulteta nema ništa, ali ne i ja, jer sam se odlučio već za DIF. Sve sam spremio za drugi krug upisa. Niko nije znao ni da sam išao na prijemni. Samo sam im doneo kući indeks. Iako sam završio FSFV, novinarstvo je posle fudbala bilo moj poziv. Uz kratak izlet u Poljsku gde sam radio sa decom, posao za koji sam se školovao, sve ostalo je bilo sportsko novinarstvo. Bilo je i elektronskih i štampanih medija, TV, ali i posao PR u rukometu i fudbalu" rekao nam je.

Foto: Ustupljene fotografije

Porodica kao najveća podrška i snaga

Njegove životna volja i želja su izuzetne. Kada činjenično pogledamo sve, ova priča se savršeno uklapa u onu staru izreku: "Ko hoće nađe način, ko neće nađe izgovor", a Miloš nam kaže da se upravo ovom rečenicom vodi.

Svojim najvećim uspehom smatra pobedu nad svim predrasudama drugih ljudi, ali i još važniju pobedu nad ličnim kompleksima zbog ruke koji su ga pratili u ranim dvadesetim godinama.

"Još jedna stavka je to što nisam želeo nikada da vraćam uvredu na uvredu", kazao je.

Sve ovo ne bi uspeo sam. Porodica je ta koja mu je raširila krila.

"Za sve što sam postigao do sada najviše su zaslužni mama Željana, brat Marko i pokojni otac Ivan (Magi, po kome sam i ja dobio nadimak) koji su me u svemu podržavali, što i dalje čine. Sada su tu ujaci koji pokušavaju da nadomeste tatino odsustvo, ali moram izdvojiti ujaka Zorana."

Mnogo mladih u Srbiji je suočeno sa problemom neprihvatanja. Pojedinci su pronciljivi, bezobzirni. Kao društvo se susrećemo sa manjkom empatije, a ona postoji kako bi bili bolji ljudi. Mnogi su mislili da Miloš nikada neće napustiti Bešku. Njegove roditelje su savetovali da nakon osnovne krene na zanat, ali snaga srca je bila jača.

"Upisao sam gimnaziju, posle toga je bilo komentara okoline šta će mi gimnazija, posle ću morati dalje, a neću moći jer, prema njima, ne mogu, a kada sam upisao DIF, prvo nisu znali šta je to, a posle je isto bilo kao i sa gimnazijom. Ljudi ne vide širu sliku upravo je to nešto što mi je pomoglo kroz zivot jer sam gledao malo i perifernim vidom."

Foto: Ustupljene fotografije

Veliki planovi i poruka inspiracije: istrajnost vodi ka uspehu

Miloš ima i velike planove za budućnost, a planira da spoji svoje najveće strasti.

"U planu već duže vreme imam da pokrenem svoj sportski podkast, a uz to i sajt. Imam neke ideje za budućnost u vezi i novinarstva, a to bi bila pozicija sportskog komentatora, ili koordinatora mlađih selekcija ili skauta u nekom fudbalskom klubu. Videćemo šta vreme nosi."

Njegova poruka za kraj je dovoljno jasna i precizna: nema odustajanja!

"Ne treba nikada da se predate jer svaka prepreka otvara neka druga vrata kojima se verovatno i niste nadali i gde ćete uspeti ako se potrudite i istrajete u tome. U mom slučaju je to sportsko novinarstvo i fudbal, u vašem može da bude nešto sasvim drugo, ali ako treba kroz zid- kroz zid, slušajte svoje srce i SAMO NAPRED!"

(Telegraf.rs)