Odrekla sam se svega da bi brat imao: Jeziva svedočanstva žena sa Stare planine o kojima se decenijama ćutalo

​Na padinama Stare planine, gde su pravila zajednice vekovima klesana strožije od samog kamena, imovina se oduvek prenosila isključivo "po muškoj krvi". Dok su sinovi postajali domaćini i naslednici, ćerke su iz roditeljskih domova odlazile tiho, često praznih ruku, naučene da je njihova vrednost svedena na radnu snagu i sposobnost rađanja muških potomaka.

​Dokumentarni serijal "Staroplaninke - patrijarhat i njegovo nasleđe u ruralnim zajednicama", koji je realizovao Centar za podršku lokalnoj zajednici "Mome", osvetlio je sudbine žena iz sela Rsovci, Dobri Do i Dojkinci, čiji se glas decenijama nije čuo. Njihova svedočenja govore o sistemu u kojem je rođenje ženskog deteta smatrano gotovo neuspehom, dok je muški naslednik bio jedini pravi razlog za slavlje.

Preporučujemo

​Diskriminacija je počinjala u kolevci i prožimala svaki segment odrastanja. Viktorija Mančić, jedna od učesnica serijala, slikovito opisuje taj osećaj vrednovanja pola rečima.

- Ako imaš dve devojčice, rodiš li muško, znaš da je to muško, da vredi da mu se raduješ, da ga voliš, da ga sve… - opisala je.

Ovakav stav nije bio izuzetak, već duboko ukorenjeno pravilo koje je određivalo sudbinu dece.

​Zlata Mladić se priseća da su razlike bile vidljive u svakodnevnim potrebama, gde su želje i potrebe sestara uvek bile podređene bratovljevom mirazu. Ona navodi da je odnos prema dečacima bio drastično drugačiji.

- Mnogo, mnogo razlika. Kad se rodi muško, sve za muško. Sve za brata, da ima što više imanja. Mi da li smo išle bose, da li će da imamo suknje nije bilo bitno, sve dok nismo bile porasle - rekla je.

​Svesne da ih čeka život ispunjen teškim fizičkim poslovima, žene su često strateški birale supružnike. Autorka serijala, Gordana Simonović Veljković, objašnjava da je uspeh bio udati se u dom koji poseduje pristupačnije i plodnije zemljište.

- Želele su da odu, da se udaju tamo negde, gde je zemlja pristupačnija. Svesne su da moraju da rade teške fizičke poslove. Pa ako već moraju, da to ne bude tamo negde u planinama - ističe Simonović Veljković.

​Osim teškog rada na polju, ove žene su se suočavale i sa surovim uslovima prilikom porođaja, često bez ikakve medicinske pomoći. Zlata Mladić se priseća tih trenutaka rečima:

- Ćerke sam si doma rodila. Nisam išla pri doktora.

Viktorija Mančić dodaje potresno priznanje

- Kuj da mi pomaga? Pa pomagam si sama ja. Mora. Kako sam se porodila, dobro nisam umrela - rekla je.

​​Pitanje nasledstva za Staroplaninke praktično nije postojalo. One su se imanja odricale u korist braće, verujući da im po tradiciji ništa i ne pripada. Ljubinka Pešić (82) iz Dobrog Dola svedoči o tome kako je njena čitava baština stala u dva predmeta.

- Ništa, ništa nisam dobila. Išla sam i rekla sam im da sam izmirena. Mašinu za šivenje su mi dali i jedan šifonjer i to je to. A moje sestre ni to nisu dobile -kaže Ljubinka, napominjući da su svu zemlju podelila njena dva brata.

​Ove priče nisu samo svedočenja o prošlosti, već ogledalo čvrstih patrijarhalnih okova koji su decenijama oblikovali život na Staroj planini, gde je žensko dete bilo samo prolaznik kroz sopstvenu porodicu.

(Tellegraf.rs/CentarzapodrškulokalnojzajedniciMome)